Dve Zemlje

Najpoznatiji deo fosila — lobanja sa dvostrukim izbočenim lukom iznad obrva — bio je izložen kao muzejski eksponat, ali su ostale kosti čuvane u čeličnoj kutiji koja je držana u čeličnom ormariću unutar čeličnog trezora veličine sobe. Meri je u trezor odveo Hans, Nemac koji se bavio prepariranjem kostiju. Nosili su zaštitna plastična odela i hirurške maske; sve mere predostrožnosti su morale da budu preduzete da ne bi kontaminirali kosti svojom DNK; ljudi koji su otkrili fosil su ga, nesumnjivo, kontaminirali, ali posle veka i po koliko je prošlo od njihovog otkrića, njihova nezaštićena DNK na površini kostiju bila je potpuno uništena.

Meri je bilo dozvoljeno da uzme jedan sasvim mali deo kosti; s istom ljubomorom su i sveštenici u Torinu čuvali Pokrov. Pa ipak, bilo je izuzetno teško i njoj i Hansu da to učine, jer su se osećali kao da skrnave neko veliko umetničko delo. Meri je uhvatila sebe kako briše suze dok je Hans, koristeći testericu kakvu upotrebljavaju zlatari, odsecao polukružni delić samo jedan centimetar širok i samo tri grama težak sa desne nadlaktične kosti koja je bila najbolje očuvana od svih kostiju.

Srećom, čvrsti kalcijumski karbonat u spoljnim slojevima kosti je trebalo da obezbedi neku vrstu zaštite za originalnu DNK koja se nalazila unutra. Meri je odnela uzorak u svoju laboratoriju u Torontu i isekla ga na tanke komadiće.

Bilo joj je potrebno pet meseci mukotrpnog rada da bi izvukla 379 nukleotida iz neandertalske mitohondrijalne DNK. Meri je koristila polimeraznu lančanu reakciju da bi reprodukovala milione kopija ovako povraćene DNK i pažljivo ju je sekvencirala. Zatim je proverila odgovarajući deo mitohondrijalne DNK kod 1600 današnjih ljudskih bića: kanadskih Indijanaca, Polinežana, Australijanaca, Afrikanaca, Azijata i Evropljana. Svaki od tih 1600 ljudi je imao najmanje371 istih nukleotida od onih 379; maksimalna devijacija iznosila je samo 8 nukleotida.

Međutim, neandertalska DNK je imala prosečno samo 352 nukleotida koji su bili isti onima kod današnjih ljudi; do devijacije je dolazilo na neverovatnih 27 osnova. Meri je zaključila da je do razdvajanja između njene vrste ljudskih bića i Neandertalaca moralo da dođe pre najmanje pet stotina pedeset hiljada do šest stotina devedeset hiljada godina da bi se stvorile tolike razlike u njihovim DNK. Nasuprot tome, sva današnja ljudska bića su, verovatno, imala istog pretka pre sto pedeset hiljada do dvesta hiljada godina. Iako je datum od pola miliona godina kada se dogodilo razdvajanje Neandertalaca i današnjih ljudi bio mnogo skorašniji u odnosu na vreme kada je došlo do razdvajanja roda Homo i njegovih najbližih rođaka — šimpanzi i majmuna bonobo — koje se dogodilo pre pet do osam miliona godina — ipak je i to bilo dovoljno daleko u prošlosti da bi Meri smatrala da su Neandertalci bili verovatno potpuno različita vrsta u odnosu na današnja ljudska bića, a ne samo podvrsta; oni su bili Homo neanderthalensis, a ne Homo sapiens neanderthalensis.

Mnogi naučnici se nisu složili sa ovim zaključkom. Milford Volpof sa univerziteta Mičigen je bio uveren da su geni Neandertalaca bili potpuno uključeni u DNK današnjih Evropljana; bio je ubeđen da se kod svakog eksperimenta koji je pokazao da se nešto razlikuje radilo ili o grešci u sekvenciranju ili o pogrešno protumačenom rezultatu.

Međutim, mnogi paleo-antroplozi su se slagali sa Merinom analizom, iako su svi — kao i sama Meri, uostalom — govorili da su neophodna dalja proučavanja da bi se bilo sigurno. Ali, za to je bilo neophodno da se pronađe još neandertalske DNK.

A sada, možda — samo možda! — možda je pronađena, pomislila je Meri. Nije verovala da postoji ikakva mogućnost da je taj Neandertalac pravi, ali, ako jeste...

Meri je isključila kompjuter i pogledala kroz prozor. Severni Ontario se pružao pod njom, sa Kanadskim planinama koje su na mnogim mestima bile prekrivene jasenovima i brezama. Avion je počeo da se spušta.

Ruben Montego nije imao pojma kako izgleda Meri Von, ali budući da nije bilo drugih putnika u avionu kompanije Inko, nije imao problema da je opazi. Ispostavilo se da je ona belkinja u kasnim tridesetim, sa kosom boje meda na kojoj su se videli tamniji korenovi. Bilo je možda nekoliko kilograma teža nego što bi trebalo i dok mu je prilazila, Ruben je video da očigledno nije mnogo spavala prethodne noći.

„Profesorko Von“, rekao je Ruben, pružajući joj ruku, „Ja sam Ruben Montego, lekar u rudniku Krejton. Hvala vam što ste došli.“ Pokazao je na jednu mladu ženu koju je poveo sa sobom kada je krenuo na aerodrom Sadberi. „Ovo je Džilijan Riči, predstavnik za štampu kompanije Inko. Ona će se starati o vama.“

Ruben je primetio da je Meri delovala neobično zadovoljno kada je ugledala privlačnu mladu ženu koja je bila s njim; možda je profesorka lezbejka, pomislio je. Pružio je ruku da bi uzeo Merin prtljag. „Dozvolite mi da vam pomognem.“