Grad i zvezde

Nije bilo sumraka. Kada je sunce zašlo, bazeni senke koji su ležali menu peščanim dinama brzo su se razlili i spojili menusobno, obrazujući ogromno jezero tame. Boja je nestala i sa neba; tople crvene i zlatne pruge postepeno su se povukle, ostavljajući iza sebe antarktičko plavetnilo koje je sve više poniralo u noć. Alvin je sačekao onaj trenutak pred kojim zastaje dah i čiji je jedino on bio očevidac u čitavom ljudskom rodu — trenutak kada se na nebu pale zvezde.

Proteklo je mnogo nedelja od kada je poslednji put bio na ovom mestu, a znao je da se izgled noćnog neba mogao promeniti u menuvremenu. No, i pored toga, on još nije bio pripravan da po prvi put ugleda Sedam Sunaca.

Nije bilo ni tračka sumnje; reči su mu same navrle sa usana. Ona su obrazovala malu, veoma zbijenu i zadivljujuće simetričnu grupu spram odbleska sunca na nebu. Šest sunaca bilo je razmešteno po blago spoljoštenoj elipsi, za koju je Alvin bio siguran da predstavlja savršen krug malo nagnut ka liniji vida. Svaka zvezda bila je različite boje; razabrao je crvenu, plavu, zlatastu i zelenu, ali ostale prelive nije mogao odrediti. U tačnom središtu formacije nalazio se jedan beli džin — najsvetlija zvezda na celom vidljivom nebu. Čitava grupa savršeno je podsećala na neku draguljarsku rukotvorinu; izgledalo je neverovatno i izvan svakog domašaja zakona slučaja da je Priroda u stanju da stvori tako besprekoran poredak.

Kada su mu se oči polako privikle na tamu, Alvin je razaznao veliki magličasti veo koji se nekada nazivao Mlečni Put. On se protezao od zenita ka obzorju, a Sedam Sunaca nalazilo se pod njegovim okriljem. Kao da im prkose, počele su da se pomaljaju i druge zvezde, a njihove nepravilne skupine samo su još pojačale zagonetku savršene simetrije. Gotovo je izgledalo da se to neka sila hotomice suprotstavila neredu prirodne Vaseljene, ostavivši svoj beleg na zvezdama.

Ne više od deset puta Galaksija se okrenula oko vlastite ose od časa kada se Čovek pojavio na licu Zemlje. Prema njenim merilima, to je predstavljalo samo tren. Pa ipak, i u tom kratkom razdoblju ona se potpuno promenila — zapravo, znatno više nego što bi to smela samo po prirodnom toku stvari. Velika sunca koja su nekada moćno plamtela u sjaju mladosti odavno su već zgasla. Ali Alvin nikada nije video nebo u njegovoj drevnoj raskošnosti, tako da uopšte nije bio svestan onoga što je zauvek izgubljeno.

Hladnoća, koja mu se uvlačila u kosti, nagnala ga je da se vrati u grad. Iskobeljao se nekako iz rešetke, i krvotok mu je ponovo počeo normalno da struji udovima. Svetlost koja je kroz hodnik pred njim dopirala iz Diaspara bila je tako blistava da je on na čas morao da zakloni oči. Izvan grada postojao je ciklus dana i noći, ali ovde je večno vladao dan. Kada bi sunce zašlo, nebo iznad Diaspara ispunilo bi se svetlošću i niko ne bi opazio kada je iščezlo prirodno osvetljenje. Još pre no što su ljudi izgubili potrebu za snom, oni su izgnali tamu iz svojih gradova. Jedina noć koja se ikada spuštala u Diasparu bilo je retko i nepredvidljivo zatamnjivanje koje se ponekad zbivalo u parku, pretvarajući ga u poprište tajanstvenosti.

Alvin se polako vratio kroz dvoranu ogledala, dok su mu u umu i dalje obitavali noć i zvezde. Osećao se nadahnuto, ali i potišteno. Izgledalo je da nema načina na koji bi utekao u onu ogromnu prazninu — baš kao ni nekog razumnog razloga zbog čega bi to učinio. Jeserak je kazao da bi čovek ubrzo umro napolju u pustinji i Alvin nije video zašto mu ne bi verovao.

Možda će jednoga dana otkriti kako da izine iz Diaspara, ali čak i u tom slučaju znao je da će brzo morati da se vrati. Otići u pustinju — to bi bila samo zabavna igra i ništa više, tu igru on nije mogao ni sa kim da podeli, i to ga nikuda ne bi odvelo. Ali možda bi ona ipak bila vredna truda, ukoliko bi mu pomogla da utaži čežnju koju je osećao u duši.

Nevoljan da se odmah vrati u poznati svet, Alvin se zadržao menu odrazima iz prošlosti.

Stao je ispred jednog od najvećih ogledala i posmatrao prizore koji su se odigravali u njegovim dubinama. Bez obzira na to kakav je mehanizam stvarao ove slike, on je bio uslovljen njegovim prisustvom, a u izvesnoj meri i njegovim mislima. Ogledala su bila prazna kada je Alvin ušao u prostoriju, ali su namah oživela čim je zakoračio menu njih.

Činilo se da stoji u velikom, otvorenom parku koji nikada u stvarnosti nije video, ali koji možda još postoji negde u Diasparu. Bilo je neobično mnogo sveta, pošto je izgledalo da se upravo održava nekakav javni skup. Dva čoveka nešto su uglaneno raspravljala na izdignutim platformama, dok su oni koji su ih podržavali stajali unaokolo i s vremena na vreme pravili upadice. Potpuna tišina doprinosila je privlačnosti prizora, pošto je odmah na scenu stupala mašta da nadoknadi odsustvo zvukova. O čemu li su se govornici sporili? upitao se Alvin.

Možda to uopšte nije bio stvarni doganaj iz prošlosti, već sasvim izmišljena epizoda. Brižljiva ravnoteža prilika, pomalo formalne kretnje — sve je to prizor činilo odveć veštačkim.