Grad i zvezde

Stojeći pored Alvina, Alistra je uživala u prizoru, ali nije bila iznenanena. Ona je već nebrojeno puta pre toga videla grad sa nekog drugog, gotovo podjednako dobrog osmatračkog mesta, koje je, menutim, bilo znatno udobnije.

„Ovo je naš svet; odavde se ceo vidi“, reče Alvin. „Hteo bih sada da ti pokažem nešto drugo.“ Okrenuo se od rešetke i krenuo ka udaljenom kružiću svetlosti na suprotnom kraju tunela. Hladan vetar probijao mu se kroz laku odeću, ali on nije obraćao pažnju na ovu nelagodnost, koračajući napred kroz vazdušnu struju.

Samo što je prevalio nekoliko metara, shvatio je da Alistra ne ide za njim. Stajala je i gledala ga, dok joj je pozajmljeni ogrtač lepršao na vetru; jednu ruku upravo je počela da diže ka licu. Alvin je video kako joj se usne pokreću, ali reči nisu stizale do njega. Uputio joj je najpre iznenanen, a potom i nestrpljiv pogled u kome se mogao nazreti tračak sažaljenja.

Jeserak je rekao istinu. Ona nije bila u stanju da pone za njim, pošto je shvatila značenje onog udaljenog kružića svetlosti kroz koji je vetar večito strujao prema Diasparu. Iza Alistre nalazio se poznati svet, pun čudesa ali bez iznenanenja, koji se poput blistavog, ali gusto zbijenog mehura kretao niz reku vremena. Ispred nje, na udaljenosti ne većoj od nekoliko koraka pružala se prazna divljina — svet pustinje — svet Osvajača.

Alvin se vratio do devojke i iznenaneno ustanovio da ona drhti. „Čega se plašiš“, upita je.

„I dalje smo na sigurnom, u Diasparu. Pogledala si kroz ovaj prozor ispred nas; zar ne možeš da baciš pogled i kroz onaj tamo?“

Alistra je zurila u njega kao da pred sobom ima neko neobično čudvište. U stvari, po njenim merilima, on je to i bio.

„Ne mogu“, reče najzad. „Čak i pri pomisli na to obuzme me veća jeza nego od ovog vetra.

Nemoj ići dalje, Alvine?“

„Ali to uopšte nije logično!“ neumoljivo je nastavljao Alvin. „Šta ti se rnavo može dogoditi ako odeš do kraja ovog hodnika i pogledaš napolje? Prizor je tamo neobičan i samotan, ali nije užasan. U stvari, što ga duže gledam, postaje mi sve lepši...“

Alistra nije sačekala da Alvin završi misao. Okrenula se na petama i pojurila dugom rampom koja ih je dovezla gore kroz pod tunela. Alvin nije ništa preduzeo da je zaustavi, pošto bi to predstavljalo rnav gest nametanja svoje volje drugome. S druge strane, bilo mu je jasno da je svako ubenivanje potpuno uzaludno. Znao je da Alistra neće stati sve dok se ne vrati svojim drugovima. Nije postojala opasnost da će se izgubiti u lavirintima grada, pošto je bez teškoća mogla da ide svojim tragovima. Nagonska sposobnost da se snane i u najzapetljanijim okolnostima predstavljala je samo jednu od osobina koje je Čovek stekao od kada je počeo da živi u gradovima. Odavno istrebljen pacov bio je prinunen da pribegne sličnim dovitljivostima kada je napustio polja i počeo da deli usud sa ljudskim rodom.

Alvin je oklevao trenutak, kao da je pomislio da bi se Alistra mogla vratiti. Nije ga izneadila devojčina reakcija, već samo njena žestina i nerazumnost. Iako mu je iskreno bilo žao što je ona otišla, ipak ju je prekorevao u sebi što je zaboravila da mu ostavi ogrtač.

Nije samo bilo hladno, već se i teško moglo kretati uz vetar koji je ulazio kroz pluća grada.

Alvin se borio kako protiv vazdušne struje, tako i protiv nepoznate sile koja ju je pokretala.

Tek kada je stigao do kamene rešetke i obgrlio rukama njene šipke, mogao je da predahne.

Bilo je taman toliko prostora da promoli glavu kroz otvor, ali mu je čak i tako vidno polje bilo malo ograničeno, pošto je ulaz džinovske cevi bio delimično uvučen u zidine grada.

Pa ipak, video je sasvim dovoljno. Hiljadama stopa ispod, svetlost sunca povlačila se sa pustinje. Gotovo vodoravni zraci prodirali su kroz rešetku, istikivajući čudesan mozaik zlata i senke koji se pružao duboko kroz tunel. Alvin je rukom zaklonio oči od snažnog sjaja i pogledao nadole prema zemlji kojom ljudska noga nije stupila već neznano mnogo vekova.

Učinilo mu se da pred sobom ima neko večno smrznuto more. Bezbrojnim miljama, peščane dine stajale su zatalasane ka zapadu, dok su im obličja izgledala prekomerno uveličana pod zakošenim svetlom. Nestašna igra vetra mestimično je isklesala neobična vrtložja i žlebove u pesku; na mahove, bilo je teško ne poverovati da ove skulpture predstavljaju plod delanja razuma. Na veoma velikoj udaljenosti, koju on više nije bio u stanju da proceni, uzdizao se lanac blago zaobljenih brda, koja su ga pomalo razočarala; Alvin bi dao mnogo da je mogao da u stvarnosti vidi visoke planine iz drevnih svedočanstava i vlastitih snova.

Sunce je stajalo na ivici brda, a stotine milja atmosfere kroz koju je prolazila njegova svetlost činilo ju je prigušenijom i crvenom poput krvi. Na disku su se razabirale dve velike crne mrlje; Alvin je već bio upoznat sa ovom pojavom, ali iznenadilo ga je to što ju je mogao sasvim lako videti. Mrlje su izgledale gotovo kao dva oka koja ga posmatraju kako se zgrčio na svojoj maloj osmatračnici, dok mu je vetar neprekidno zviždao pored ušiju.