Grad i zvezde

„Problem koji te muči veoma je star“, reče on Alvinu, „ali iznenadio bi se kada bi saznao koliko je ljudi prihvatalo ovaj svet zdravo za gotovo, nemajući nikakve sumnje u pogledu njega, niti uopšte razmišljajući o tome. Tačno je da je ljudska rasa jednom zaposedala prostor koji je bio nesravnjivo veći od ovoga grada. Ti si već video nešto od onoga što je Zemlja bila pre no što se pustinja raširila, a okeani iščezli. Svedočanstva o tom razdoblju, koja ti tako rado proučavaš, najranija su kojima raspolažemo; ona su, zapravo, jedina koja nam govore o tome na šta je ličila Zemlja pre dolaska Osvajača. Mislim da ih je sasvim malo ljudi videlo; ti bezgranični, otvoreni prostori predstavljaju nešto sa čim se mi ne možemo nositi čak ni u mislima.

Naravno, i čitava Zemlja bila je tek puko zrnce peska u Galaktičkom Carstvu. Zdrav čovek neće se odvažiti ni da na čas predoči sebi na šta liče ponori koji zjape menu zvezdama. Naši preci su ih prevalili u sam osvit istorije, kada su se otisnuli u svemir da podignu Carstvo.

Ponovo su prešli njima poslednji put kada su ih Osvajači potisnuli, natrag na Zemlju.

Postoji predanje, ali samo predanje, da smo sklopili pakt sa Osvajačima. Oni su dobili Vaseljenu koja im je preko bila potrebna, a mi smo se zadovoljili svetom na kome smo roneni.

Držali smo se tog pakta i zaboravili isprazne snove iz doba detinjstva, kao što ćeš ih i ti zaboraviti, Alvine. Ljudi koji su sazdali grad i stvorili društvo koje ide uz njega u podjednakoj su meri stekli vlast nad umom kao i nad materijom. Oni su pripremili sve što će ljudskoj rasi ikada biti potrebno unutar ovih zidova, a potom obezbediti da ih mi nikada ne prekoračimo.

Oh, fizičke barijere su najmanje važne. Možda postoje putevi koji vode izvan grada, ali ja ne verujem da ćeš ti njima daleko stići, čak i ako ih pronaneš. Ukoliko bi ti to i pošlo za rukom, ništa dobro ne bi proisteklo iz toga. Tvoje telo bi ubrzo propalo u pustinji, kada više ne bi bilo grada da ga štiti i hrani.“

„Ako, dakle, postoji put kojim se izlazi iz grada“, reče Alvin polako „šta me onda može sprečiti da ga napustim?“

„Postavio si glupo pitanje“, uzvrati Jeserak. „Mislim da već moraš da znaš odgovor.“

Jeserak je bio u pravu, ali ne onako kako je on zamišljao. Alvin je odistao znao, ili možda pre — naslućivao. Drugovi su mu dali odgovor, kako svojim budnim životom, tako i pustolovinama u snu u kojima je i on sudelovao. Oni nikada neće biti u stanju da napuste Diaspar; ono što Jeserak uopšte nije podozrevao, bila je činjenica da uslovljenost koja je upravljala njihovim životima nema nikakvog uticaja na Alvina. On nije znao da li je njegova jedinstvenost plod slučaja ili drevnog plana, ali ovo je predstavljalo jednu od njenih posledica.

Zapitao se, koliko će još drugih otkriti.

Niko se nikada nije žurio u Diasparu, i to pravilo je čak i Alvin retko kršio. Podrobno je razmatrao problem nekoliko nedelja i utrošio mnogo vremena tražeći najranija istorijska svedočanstva grada. Proveo je sate ležeći, u bestelesnom naručju antigravitacionog polja, dok mu je hipnonski projektor zapljuskivao um prošlošću. Kada bi se svedočanstva okončala, mašina bi se razlučila i nestala — ali Alvin bi i dalje ležao, zureći ni u šta, pre no što bi ponovo prevalio put kroz vekove do sadašnjice. Pred očima bi mu se ukazale beskrajne morske milje plave vode, prostranije od samog kopna, kako valjaju talase u pravcu zlatnih obala. Uši bi mu bile ispunjene grmljavinom tih valova koji su spirali obalu proteklih milijardu godina. U pamćenju su mu ostajale šume, prerije i neobične životinje koje su jednom delile svet sa Čovekom.

Postojalo je svega nekoliko ovakvih drevnih svedočanstava; opšte je bilo prihvaćeno objašnjenje, premda niko nije umeo da kaže zbog čega, da su negde izmenu dolaska Osvajača i podizanja Diaspara bila izgubljena sva sećanja na primitivna vremena. zaborav je bio tako potpun, da se teško moglo poverovati da je posredi puki slučaj. Čovečanstvo je izgubilo svoju prošlost, sa izuzetkom nekoliko hronika koje su sasvim mogle da predstavljaju predanja. Pre Diaspara postojala su naprosto samo Rana Vremena. U ovom limbu bili su nerazmrsivo prepleteni prvi ljudi koji su dobili duge kanue i prvi koji su stigli do zvezda. Na dalekom kraju pustinje vremena, svi su oni stajali tik jedni uz druge.

Alvin je imao nameru da sam prevali još jednom ovaj put, ali samoća je predstavljala nešto sa čim se uvek nije moglo računati u Diasparu. Tek što je izišao iz svoje sobe, kada je sreo Alistru, koja nije ništa preduzela da stvori utisak kako se tu nalazi slučajno.

Alvin nikada nije pomislio da je Alistra lepa, iz prostog razloga što nije imao priliku da se susretne sa ljudskom ružnoćom. Kada je lepota opšta pojava, ona gubi moć da ushitri srce, a samo je njeno odsustvo u stanju da izazove emocionalne posledice.