Kruna mačeva

„Ne znam je li to bila ptica“, bunio se gazda Gil. „Nije ličilo ni na koju pticu, ali šta još može da leti, osim slepih miševa? Bilo je veliko. Ljudi su mu sišli s leđa, a jedan mu je i dalje sedeo na vratu kada je uzletelo. Dok sam samog sebe pljuskao po licu da bih se probudio, još jedno od tih... stvorenja... spustilo se, a još ljudi je sišlo dole, a onda, eto ti još jedne, i ja sam rešio vreme je da se sve to ispriča lordu Talanvoru.“ Lini nije šmrknula, ali Morgaza je gotovo mogla da oseti njen pogled, iako nije bio uperen u nju. Čovek, koji je napustio svoju gostionicu kako bi je pratio, sasvim sigurno ga je isto osetio. „To je istina same Svetlosti, kraljice moja“, kleo se.

„Svetlosti!“, poput odjeka se oglasio Talanvor. „Nešto... Nešto se upravo spustilo na vrh Severnih kasarni.“ Morgaza ga nikada pre toga nije čula da zvuči potreseno. Sve što je želela bilo je da svi oni odu i ostave je njenoj patnji, ali činilo se kako za to nema nade. Talanvor je bio gori od Breane na mnogo načina. Daleko gori.

„Moj ogrtač“, rekla je, a ovog puta Breana je požurila da joj ga doda. Gazda Gil brzo je okrenuo lice prema zidu dok je silazila s kreveta i oblačila svileni ogrtač.

Ona požuri ka prozoru, vezujući pojas. Dugačke Severne kasarne nadnosile su se nad širokim dvorištem, četiri glomazna sprata od tamnog kamena sa ravnim krovom. Nikakvo se svetlo nije videlo, ni tu, niti bilo gde u Tvrđavi. Sve je bilo mirno i tiho. „Ništa ne vidim, Talanvore.“

On je povuče unazad. „Samo posmatraj", rekao joj je.

U nekoj drugoj prilici bilo bi joj žao što njegova ruka više nije na njenom ramenu, a bila bi razdražena sopstvenim žaljenjem koliko i njegovim načinom obraćanja. Sada, posle Valde, osećala je samo olakšanje. I razdraženost zbog tog olakšanja, koliko i zbog njegovog načina obraćanja. On je bio miljama udaljen od propisnog poštovanja, suviše tvrdoglav, suviše mlad. Nije bio mnogo stariji od Galada.

Senke su se pomerale zajedno sa mesecom, ali osim njih, ništa drugo nije se pomicalo. Dole, u gradu Amadoru, zalajao je pas, kome su se odazvali drugi. A onda, upravo kada je zaustila da otpusti Talanvora i sve njih, tama iznad ogromnih kasarni podiže se i vinu sa krova.

Nešto, tako je Talanvor to nazvao, a ni ona nije imala bolje ime. Dugačko telo, šire od bilo kog čoveka, delovalo je visoko; velika koščata krila, nalik onim u slepog miša, mahala su dok je stvorenje padalo prema dvorištu; neka prilika, čovek, sedela je na kraju izvijenog vrata. A onda krila uhvatiše vazduh i to... nešto... vinu se uvis, zaklanjajući mesečinu dok je prolazilo nad njenom glavom, a iza njega je visio dugačak tanak rep.

Morgaza lagano zatvori usta. Jedino što joj je palo na um bio je Nakot Senke. Troloci i Mirdraali nisu bila jedina, od Senke izvitoperena, stvorenja u Pustoši. Nju nikada nisu podučavali o nečem ovakvom, ali njeni predavači u Kuli rekli su joj kako tamo žive stvorovi koje niko nikada nije jasno sagledao a da je pri tom preživeo kako bi to prepričao. Međutim, otkuda je to stiglo ovako daleko na jug?

Odjednom, uz jaku tutnjavu, grom udari u pravcu glavnih kapija, pa potom ponovo, na još dva mesta oko velikog spoljnjeg zida. Ako se nije varala, i na tim mestima su se nalazile kapije.

„Šta se to, tako mu Jame usuda, dogodilo?“, promrmljao je Talanvor u trenutku tišine pre nego što su se zvona za uzbunu oglasila kroz tamu. Začuše se povici, i vriska, i prigušena buka koju kao da je pravila neka vrsta roga. Vatra izbi uz udar grmljavine, pa onda ponovo, na drugom mestu.

„Jedna moć“, gotovo bez daha reče Morgaza. Ona možda nije mogla da usmerava, ili kao da i nije, ali toliko je mogla da razluči. Pretpostavke o Nakotu Senke ispariše. „To... to mora da su Aes Sedai.“ Čula je kako je neko iza nje uhvatio dah; Lini ili Breana. Bazel Gil uzbuđeno promrmlja: „Aes Sedai", a Lemgvin je pozadi gunđao nešto, ali je to bilo suviše tiho da bi ga razumela. Tamo, u tami, metal se sudario sa metalom; vatra je plamtela a munje su udarale sa neba bez oblaka. Utišana zbog te buke, konačno se oglasiše zvona za uzbunu iz grada, ali neuobičajeno malo njih.

„Aes Sedai.“ Talanvor je zvučao kao da se dvoumi. „Zbog čega sada? Da bi tebe spasle, Morgaza? Mislio sam kako one ne mogu da koriste Moć protiv ljudi, samo protiv Senkinog Nakota. Sem toga, ako ta krilata spodoba nije bila Nakot Senke, onda nikada neću videti nijedan.“

„Ti nemaš pojma o čemu pričaš!“, odreza ona, srčano mu se suprotstavivši. „Ti...!“ Strela udari u okvir prozora i izazva vodoskok kamenčića; vazduh joj se uznemiri pred licem kada se ova odbi, prolete između njih i uz jedno čvrsto tup zabi se u jedan od krevetskih stubova. Nekoliko palaca udesno, pa bi sve njene muke bile okončane.

Nije se pomerila, ali Talanvor je povuče unazad uz kletvu. Čak i na mesečini, mogla je da vidi kako se mršti dok ju je posmatrao. Za trenutak je pomislila kako će joj dotaći lice; da je to učinio, nije bila sigurna da li bi plakala ili vrištala ili mu naredila da je ostavi jednom zauvek ili...