Kruna mačeva

Tarabonci. Nije videla tarabonskog vojnika mnogo godina, ali ovi ljudi bili su Tarabonci i pored tih pruga, ili će ona pojesti sopstvene cipelice. A opet, to nije imalo nikakvog smisla. Tarabon je bio otelotvorenje rasula, građanski rat između stotinu strana besneo je između onih koji su potraživali presto i Zmajuzakletih. Tarabon nikada ne bi mogao sam izvesti ovaj napad na Amador. Osim ako nije, neverovatno, neko od polagača prava na presto pobedio sve ostale, pa i Zmajuzaklete, pa... to je bilo nemoguće, a i nije objašnjavalo ove čudno opremljene vojnike, niti onu krilatu zver, niti...

Mislila je da je videla ono najčudnije. Mislila je da je spoznala najmučnije. A onda ona i njena straža skrenuše za jedan ugao i susretoše se sa dve žene.

Jedna je bila vitka, niska poput bilo koje Kairhijenjanke, a tamnija od bilo koje Tairenke, u plavoj haljini što se završavala poprilično iznad gležnjeva; srebrne munje sekle su crvene umetke na njenim grudima kao i bokove njenih širokih, podeljenih sukanja. Druga žena, u neupadljivom tamnosivom, bila je viša od većine muškaraca, sa zlatnom kosom do ramena, očetkanom do visokog sjaja, i zastrašujućim zelenim očima. Srebrni povodnik povezivao je srebrnu narukvicu na zglobu niže žene s ogrlicom koju je nosila ona viša.

One se pomeriše u stranu pred Morgazinom stražom, a kada čovek orlovskog nosa promrmlja: „Der’suldam!“ Morgaza je barem mislila da je tako rekao; njegov nerazgovetan naglasak otežavao je razumevanje kada je promrmljao gotovo, ali ne sasvim, kao da se obraća jednakoj sebi, tamna žena malo nagnu glavu, cimnu povodac, a zlatokosa žena se stropošta na patos, sagnuvši se s glavom na kolenima i dlanovima ispruženim na pločice. Dok su Morgaza i njeni stražari prolazili pored njih, tamnoputa žena se sagla pa je prijazno potapšala drugu po glavi, kao što bi učinila sa psom, a što je bilo još gore, žena koja je klečala pogleda je sa zadovoljstvom i zahvalnošću.

Morgaza je uložila neophodan napor da nastavi s koračanjem, da spreči sopstvena kolena da ne klecanju, da se obuzda i ne isprazni stomak. Puka ropska poniznost bila je dovoljno loša, ali ta žena, koju su tapšali po glavi, sposobna je da usmerava; u to je bila sasvim sigurna. Nemoguće! Hodala je kao opijena, pitajući se da ovo sve nije samo san, neka noćna mora. Molila se da je u pitanju baš to. Imala je neodređeni utisak o zaustavljanju još vojnika, ovog puta u crvenocrnim oklopima, a onda...

Primaće odaje Pedrona Nijala sada Valdine, ili tačnije onoga ko je osvojio Tvrđavu bile su izmenjene. Veliko zlatno sijajuće sunce ostalo je, utisnuto u patos, ali svi Nijalovi osvojeni barjaci, koje je Valda zadržao kao da su njegovi, nestali su, a s njima i pokućstvo, izuzimajući jednostavno rezbarenu stolicu visokog naslona koju je Nijal, a posle njega Valda, koristio, a koja je sada stajala između dva visoka paravana islikana jarkim bojama. Na jednom je bila crna ptica grabljivica s belom krestom i okrutnim kljunom, širom raskriljenih crnih krila sa snežnim vrhovima, a na drugom žuta, tačkasta mačka, koja je dfžala jednu šapu na mrtvoj životinji nalik jelenu, upola većoj od sebe, sa dugim, pravim rogovima i belim prugama.

U sobi je bilo mnogo ljudi, ali to je bilo sve što je stigla da primeti pre nego što je žena oštrih crta lica, u plavoj odori, istupila napred. Imala je obrijanu jednu stranu glave, a ostatak kose bio je upleten u dugu smeđu pletenicu koju je nosila prebačenu preko desnog ramena. Njene plave oči, pune prezira, mogle su da se mere sa orlovskim ili mačijim. „U prisustvu ste visoke gospe Surot, koja predvodi One što dođoše ispred i potpomaže Povratak“, najavi ona istim nerazgovetnim naglaskom.

Bez upozorenja, oficir orlovskog nosa dohvati Morgazu za potiljak i povuče je da bi se prostrla pored njega. Zaprepašćena, i to ne samo zato što je ostala bez daha, ona ga vide kako ljubi pod.

„Pusti je, Elbare“, ljutito otegnu druga žena. „Ne možeš se tako ponašati prema kraljici Andora.“

Taj čovek, Elbar, podiže se na kolena, pognute glave. „Moja gospo, ponizno molim za oproštaj.“ Glas mu je bio hladan i ravan koliko je to njegov naglasak dopuštao.

„Ovo teško da mogu da ti oprostim, Elbare.“ Morgaza podiže pogled. Surot ju je zaprepastila. Njena glava bila je izbrijana sa obe strane, a ostavljena je samo sjajna crna kresta na vrhu glave i griva koja joj se spuštala niz leđa. „Možda, kada budeš kažnjen. Idi, prijavi se sada. Ostavi me! Idi!“ Širok zamah rukom pokaza nokte duge barem jedan palac, pri čemu su prva dva na svakoj ruci bila obojena u plavo.

Elbar se pokloni klečeči, a onda se glatko diže, unazad se povlačeći prema vratima. Prvi put Morgaza primeti da ih niko od ostalih vojnika nije pratio unutra. Isto tako, shvatila je još nešto. On je pogleda još jednom, pre nego što je nestao, a umesto da mu u pogledu poigrava ljutnja na onu koja je bila razlog njegove kazne, on ju je... razmatrao. Neće biti nikakve kazne; sve ovo bilo je unapred dogovoreno.