Kruna mačeva

„Ima mnogo toga o čemu treba da razgovaramo, Morgaza, ali biću kratka s našim prvim razgovorom. Mi, Seanšani, vratili smo se da potražujemo ono što je bilo ukradeno od naslednika Visokog kralja, Artura Pendraga Tanreala.“ Zadovoljstvo zbog kafa u njenom glasu postajalo je jedno sasvim drugačije zadovoljstvo, istovremeno puno iščekivanja ali i ubeđenosti, dok je vrlo pažljivo posmatrala Morgazino lice. Morgaza nije mogla da skine pogled s te žene. „Ono što je bilo naše, ponovo će nam pripadati. Uistinu, tako je bilo oduvek; lopov ne stiče pravo vlasništva. Ja sam preuzimanje započela u Tarabonu. Mnogo plemstva te zemlje već se zaklelo da sluša, čeka i služi; neće proći mnogo vremena pre nego što. svi to učine. Njihov kralj ne sećam mu se imena umro je suprotstavljajući mi se. Da je poživeo, s pobunom protiv Kristalnog trona, a da čak nije bio jedan od Krvi, bio bi nabijen na kolac. Njegovu porodicu nismo mogli da nađemo kako bismo je načinili svojinom, ali postoje novi kralj i nova parnah koji su se zakleli na vernost carici, neka bi zanavek poživela, kao i Kristalnom tronu. Razbojnici će biti istrebljeni; više neće biti nemira ni gladi u Tarabonu, već će ljudi naći zaštitu pod caričinim krilima. Sada ja započinjem isto to u Amadiciji. Uskoro će svi klečati pred caricom, neka bi zanavek poživela, koja je potomak u pravoj liniji od velikog Artura Hokvinga.“

Da se služavka nije udaljila s poslužavnikom, Morgaza bi vratila šoljicu. Nikakvo podrhtavanje nije uznemirilo tamnu površinu kafa, ali većina onog što je ova žena brbljala za nju je bilo bez ikakvog značenja. Carica? Seanšani? Bilo je žestokih govorkanja pre više od godinu dana o tome da su se armije Artura Hokvinga vratile s druge strane Aritskog okeana, ali samo su najlakoverniji mogli u to da poveruju, a čisto je sumnjala da bi i najveće torokuše po pijacama još uvek pričale o tome. Je li moguće da je to bilo istinito? U svakom slučaju, ono što jeste razumela, bilo joj je više nego dovoljno.

„Svaka čast imenu Artura Hokvinga, Surot...“ Žena oštrog lica ljutito otvori usta, ali visoka gospa prekide je pokretom prsta s plavim noktom. „...ali to je doba davno prošlo. Svaki narod ovde ima prastaro poreklo, nijedna zemlja neće se tek tako predati ni tebi ni tvojoj carici. Ako si i osvojila neki deo Tarabona...“ Surot zašišta uvlačeći dah kroz zube, a oči joj zablistaše. „... ne zaboravi da je to zemlja koja je imala teškoće, bila podeljena sama protiv sebe. Amadicija neće pasti tako lako, a mnogo je naroda koji će pojahati njoj u pomoć kada budu čuli za vas.“ Može li to biti istina? „Koliko god da vas ima, teško ćete naći lak plen za svoje namere. Mi smo se i ranije susretali sa velikim pretnjama, pa smo ih prevazišli. Moj ti je savet da sklopiš mir pre nego što budeš zgnječena.“ Morgaza se setila saidara koji je divljao u noći, pa je izbegavala da pogleda u damane, je li ih tako nazvala? Uz težak napor volje uspevalo joj je da ne ovlaži usne.

Surot se ponovo osmehnu poput maske, dok su joj oči sijale kao uglačani dragulji. „Svi moraju da biraju. Neki biraju da slušaju, čekaju i služe, pa će vladati svojim zemljama u ime carice, neka bi zanavek poživela.“

Ona pomeri ruku sa šoljice da bi njome napravila pokret, lagano pomeranje dugih noktiju, a žena oštra lica zakevta: „Tera! Položaji labuda!“

Zbog nečega, Surot stisnu usne. „Ne labuda, Alvin, ti slepa budalo!“, zašištala je, upola ispod glasa, mada je njen naglasak otežavao razumevanje. Zaleđeni osmeh smesta se vratio.

Žena koja je posluživala ponovo se podiže sa svog mesta pored zida, ali na čudan način, hodajući na prstima, ruku zabačenih unazad. Lagano, povrh Zlatnog sunca utisnutog u pod, oznake Dece Svetla, ona otpoče neku vrstu stilizovanog plesa. Njene ruke razviše se na stranu, poput krila, a onda se skupiše nazad. Izvijajući se, ona kliznu levom nogom u stranu, nagnuvši se preko savijenog kolena, ruku ispruženih kao da moli, sve dok joj ruke i desna noga nisu činile pravu, nagnutu liniju. Zbog njene providne bele odežde sve je to delovalo sablažnjivo. Morgaza oseti kako joj obrazi postaju vreli dok se ples, ako se to moglo nazvati tako, nastavljao.

„Tera je nova, i još uvek nije dobro obučena“, promrmlja Surot. „Ti položaji se najčešće izvode sa deset ili dvadeset da’kovejl zajedno, muškaraca i žena izabranih zbog čiste lepote njihove građe, ali ponekad je prijatno posmatrati i samo jednog. Veoma je prijatno posedovati lepe stvari, zar ne?“

Morgaza se namršti. Kako je iko mogao da poseduje drugu osobu? Surot je i pre toga pominjala nešto o tome da se neko „načini svojinom". Poznavala je Stari jezik, a reč da’kovejl nije joj bila poznata, ali premišljajući o njoj dođe do: „osoba koja je vlasništvo“. To je bilo odvratno. Užasno! „Neverovatno“, suvo je odvratila. „Možda bi trebalo da te ostavim kako bi mogla da uživaš u tom... plesu.“