Kruna mačeva

Talanvor se uzmuvao, ali pre nego što je uspeo da se uspravi, ona mu je samo mahnula da ostane gde je; za trenutak joj se učinilo da on neće poslušati. Noć je slabila, a sunčeva svetlost šunjala se kroz prozore, obasjavajući Talanvorovo mrštenje. Ona je držala ruke u krilu sasvim nepomično. Strpljenje je bilo samo jedna od vrlina koje je ovaj mladi čovek morao da nauči. Sunce se podiže još više. Lini i Breana počeše da se došaptavaju sve zabrinutijim glasovima, bacajući poglede prema njoj. Talanvor je mrko gledao, sevajući tamnim očima, sedeći ukočeno u tom tamnoplavom kaputu koji mu je tako dobro pristajao. Gazda Gil se meškoljio, prelazeći prvo jednom, pa potom drugom rukom kroz prosedu kosu, brišući svoje rumene obraze maramicom. Lemgvin se pogrbio u svojoj stolici, zbog očiju teških kapaka nekadašnjeg uličnog siledžije delovao je poluusnulo, ali kada bi bacio pogled ka Breani, osmeh bi mu zatitrao na izbrazdanom licu slomljenog nosa. Morgaza se usredsredila na svoje disanje, gotovo kao kad je vežbala za nekoliko meseci svog boravka u Kuli. Strpljenje. Ako se neko uskoro ne pojavi, imaće nekoliko probranih oštrih reči da im saopšti, bile to Aes Sedai ili ne!

Ipak nije mogla da se uzdrži a da ne poskoči kada se iznenadno udaranje začu na vratima prema hodniku. Pre nego što je stigla da naredi Breani da pogleda ko je tamo, vrata se raskriliše, udarivši o zid. Morgaza se upilji u priliku koja je ušla.

Visok, tamnoput čovek, orlovskog nosa, hladno je zurio nazad, ka njoj, a dugačak balčak njegovog mača uzdizao mu se iznad ramena. Čudan oklop pokrivao mu je grudi, načinjen od lakiranih ploča koje su se preklapale svetlucajući zlatno i crno, a uz bok je nosio kacigu koja je ličila na glavu nekakvog insekta, crn i zlatan i zelen, sa tri duge, tanke, zelene peruške. Još dvojica opremljenih poput njega pratila su ga, noseći svoje kacige, iako bez peruški; njihovi oklopi delovali su obojeno, a ne lakirano, a držali su zapete samostrele. Još ih je stajalo u spoljnom hodniku, sa kopljima koja su imala crnozlatne kićanke.

Talanvor i Lemgvin, pa čak i punački gazda Gil uskoprcaše se na noge, postavivši se između nje i čudnih posetilaca. Morala je da se progura između njih.

Oči čoveka orlovskog nosa okrenuše se pravo ka njoj pre nego što je stigla da zatraži objašnjenje. „Ti si, Morgaza, kraljica Andora?“ Glas mu je bio hrapav, a reči je tako loše izgovarao da ga je jedva razumela. On predupredi njen odgovor. „Poći ćeš sa mnom. Sama“, dodade kada se Talanvor, i Lemgvin, i gazda Gil, svi zajedno pomeriše napred. Ljudi sa samostrelima podigoše oružje; njihove teške strele delovale su kao da su pravljene za bušenje rupa u oklopima; sam čovek teško da bi i usporio neku.

„Nemam ništa protiv da moji ljudi ostanu ovde do mog povratka“, reče ona mnogo smirenije nego što se osećala. Ko su bili ovi ljudi? Ona je poznavala govor svake nacije, poznavala je njihove oklope. „Sigurna sam da ćete vi dobro paziti na moju sigurnost, kapetane...?“

On joj nije saopštio ime, samo je ukočeno pokazao da ga prati. Na njeno neopisivo olakšanje, Talanvor nije pravio neprilike, i pored uzavrelog pogleda. Na njenu neopisivu sablazan, gazda Gil i Lemgvin pogledaše u njega pre nego što odstupiše unazad.

U hodniku, vojnici je okružiše, a zapovednik orlovskog nosa i dva strelca su bili na čelu. Počasna garda, pokušavala je da ubedi samu sebe. Ovako kratko posle bitke, lunjati uokolo nezaštićen bilo bi gore od budalaštine; moglo bi da bude zaseda koje bi hvatale taoce, ili ubile bilo koga ko ih primeti. Želela je da može da veruje u to.

Pokušala je da ispita zapovednika, ali on nije progovarao ni reč, nije menjao korak niti okretao glavu, pa je ona odustala od pokušavanja. Niko od vojnika nije ni pogledao ka njoj; to su bili muškarci oštrih očiju od vrste koju je dobro poznavala iz sopstvene Kraljičine straže, ljudi koji su i ranije videli bitku, više no jednom. Ali ko su oni? Čizme su im udarale po pločicama kao jedna, uz preteće dobovanje pojačano beskrajnim praznim hodnicima Tvrđave. Tu je bilo malo boje osim povremenih tapiserija koje su prikazivale Bele plaštove u krvavim bitkama.

Shvatila je da je vode ka odajama gospodara Kapetana zapovednika, a uznemirenost joj se ugnezdi u dnu stomaka. Ona se bila gotovo prijatno navikla na način života Pedrona Nijala; počela je da strepi od njih u poslednjih nekoliko dana otkad je umro ali kad su skrenuli iza ugla, ona se trgla kad je ugledala više od dve desetine strelaca koji su marširali iza sopstvenog zapovednika, ljude u vrećastim pantalonama i grudnim oklopima od štavljene kože obojenim u plave i crne vodoravne pruge. Svaki je imao kupastu gvozdenu kapu, dok mu je veo od sive verižnjače pokrivao lice do očiju; tu tamo, krajevi brkova visili su preko vela. Zapovednik strelaca poklonio se pred onim koji je vodio njenu stražu, a ovaj je umesto odgovora samo podigao ruku.