Nebeski oganj

Lice mu se namrgodi. Kod nekih nije bilo ovako lako. Malo je ljudi – veoma malo – posedovalo tako čvrstu volju da bi im um uprkos odsustvu svesti neprekidno tragao za pukotinama kroz koje se mogu izmigoljiti. Zlom srećom, jedna od takvih osoba mu je još uvek bila potrebna. Moglo se njome upravljati, ali je uporno pokušavala da se otrgne, uprkos tome što nije imala svest o svome ropstvu. Naravno, doći će čas kada će i ona postati nepotrebna; tada će morati da odluči da li da je pusti na slobodu ili da je se reši na neki trajniji način. Oba puta nosila su opasnost. Svakako ništa što bi ga moglo ugroziti, ali Rafhin beše oprezan i poprilično sitničav. Nevelike smetnje umeju da porastu ako se na njih ne obrati pažnja, a on je uvek pažljivo birao između svojih opasnosti. Da je ubije ili da je zadrži? Žena prestade da govori i prenu ga iz razmišljanja.

„Kada budeš otišla odavde“, kaza joj on, „zaboravićeš ovu posetu. Sećaćeš se samo svoje uobičajene jutarnje šetnje.“ Ona željno klimnu glavom, spremna da se povinuje, i on lagano razveza stege Duha kako bi iščilele iz njenog uma čim stigne do ulice. Ako se Primoravanje učestalo koristi na ljudima, oni postaju pokorniji i kada nisu pod njegovim uticajem, ali dok jesu, uvek postoji opasnost da to i shvate.

Završivši s njom, oslobodio je i Elegarov um. Lord Elegar, niži plemić, pa ipak odan svom zavetu. Nervozno je obliznuo tanke usne, pogledao u ženu, pa smesta kleče na koleno pred Rafhinom. Prijatelji Mraka, kako im je sada bilo zvanje, počeli su da shvataju koliko će strogo morati da poštuju svoj zavet sada kada su Rafhin i ostali na slobodi.

„Odvedi je na ulicu stražnjim putem“, reče Rafhin, „i ostavi je tamo. Niko je ne sme videti.“

„Biće po vašoj reči, Veliki majstore“, reče Elegar i nakloni se, iako je i dalje klečao.

Ustao je, ponovo se naklonio, pa odstupio od Rafhina vodeći ženu za ruku. Poslušno ga je sledila, jer su joj oči i dalje bile zamagljene. Elegar joj neće postavljati pitanja. Zna dovoljno da bude svestan kako ponešto i ne želi da zna.

Kada se izrezbarena vrata zatvoriše za njima, Rafhin začu ženski glas iza sebe. „Je li to jedna od tvojih lepojki za igru? Zar si počeo tako da ih oblačiš?“

Zgrabio je saidin i upio Moć u sebe, a izopačenje na muškoj polovini Istinskog izvora bi odbijeno snagom njegovih okova i zaveta, veza sa silom za koju je znao da nadmašuje Svetlost, pa čak i samog Tvorca. U sredini prostorije, iznad crveno-zlatnog tepiha, ukazala se kapija, otvor što vodi ka nekom dalekom mestu. Pogledom je nakratko zakačio odaju ukrašenu snežnom svilom, ali ona ispari i ustupi mesto jednoj ženi odevenoj u belo, s pojasom od pletenog srebra. Osetio je blago titranje na koži, kao da ga podilaze žmarci, i jedino to mu je govorilo da ona usmerava. Visoka i vitka, beše lepa baš koliko je i on bio zgodan; tamne su joj oči bile jezera bez dna, a crna kosa okićena srebrnim zvezdicama i polumesecima spuštala se do ramena u savršenim talasima. Većini muškaraca bi se usta osušila od žudnje.

„Šta si namerila kada mi se tako prikradaš, Lanfear?“ grubo zatraži odgovor. Nije ispustio Moć, već naprotiv pripremi nekoliko gadnih iznenađenja u slučaju da mu ustrebaju. „Ako želiš da razgovaramo, pošalji izaslanika, a ja ću odlučiti kada i gde. Ako uopšte budem želeo.“

Lanfear se nasmeši, varljivo slatko. „Uvek si bio svinja, Rafhine, ali retko kada glupak. Ta žena je Aes Sedai. Šta ako je se neko seti? Imaš li takođe i glasnike koji pronose glasove o tvom boravištu?“

„Da me brine usmeravanje?“ naruga se on. „Toliko je slaba da ne bi smeli da je puštaju bez čuvara. Sada se i neuka derišta nazivaju Aes Sedai; pola njihovog znanja čine trikovi koje su same naučile, a drugu polovinu grebanje po površini.“

„Da li bi bio toliko opušten da ta neuka derišta ispletu krug od trinaest oko tebe?“ Njena hladna poruga ga ubode, ali nije to pokazao.

„Imam ja svoje mere predostrožnosti, Lanfear. Nije ona nikakva ’lepojka za igru’, već uhoda Kule. A sada im govori tačno ono što želim, i to veoma revnosno. One koje služe Izabranima u Kuli obavestile su me gde je tačno mogu naći.“ Uskoro će svet zaboraviti naziv Izgubljeni i pokoriti se Izabranima. Takvo beše pradavno obećanje. „Zašto si došla, Lanfear? Zasigurno ne da pomažeš bespomoćnim ženama.“

Slegnuvši ramenima, ona reče: „Zabavljaj se svojim igračkama koliko želiš, što se mene tiče. Nisi baš gostoprimljiv, Rafhine, pa ako mi dozvoliš...“ Srebrni vrč polete sa stočića kraj Rafhinovog kreveta, naže se i usu tamno vino u pozlaćen pehar. Kada se vrč primirio, pehar polako dolete do Lanfearine ruke. Rafhin se, naravno, samo blago naježio – nije video njeno tkanje niti; ovo mu je uvek smetalo. Jedva ga je zadovoljavalo to što je i ona podjednako nesvesna njegovog tkanja.

„Zašto?“, ponovo je upitao.

Smireno je otpila pre nego što prozbori. „Pošto izbegavaš nas ostale, nekoliko Izabranih se spremilo da te poseti. Došla sam prva kako bih te uverila da nije u pitanju nikakav napad.“