Nebeski oganj

„Ostale? Je li to neka tvoja zamisao? Kakve koristi ja imam od tuđih nauma?“ Najednom se nasmejao, duboko i raskošno. „Nije napad, kažeš? Nikad i nisi bila za čeoni sudar. Nisi gora od Mogedijen, možda, ali istina je da si uvek merkala bokove i leđa neprijatelja. Poverovaću ti ovog puta, dovoljno dugo da te saslušam. Dok god te imam na oku.“ Ako bi pustio Lanfear da mu priđe otpozadi, sam bi bio kriv za nož koji bi mu se verovatno našao u leđima. To i dalje nije značilo da je pametno pokloniti joj poverenje kada očigledno miruje; narav joj u najmanju ruku beše prevrtljiva. „Ko bi to još trebalo da učestvuje?“ Ovoga puta je unapred jasno primetio muškarca na delu – otvorio se još jedan prolaz, ukazali su se mermerni stubovi, široki balkoni i galebovi u letu preko besprekorno vedrog plavog neba. Konačno, čovek kroči kroz otvor, a put se zatvori za njim. Samael je bio nabijen i snažan, i izgledao je krupniji nego što je stvarno bio. Korak mu beše žustar, ponašanje odsečno. Možda bi, tako plavook i zlatokos, sa urednom četvrtastom bradom, mogao proći kao običan čovek, da nije imao taj iskošeni ožiljak rastegnut od kose do vilice, kao da je tuda prošao usijani žarač. Mogao ga se otarasiti čim je načinjen, pre toliko dugih godina, ali zadržao ga je sopstvenom odlukom.

Bio je povezan sa saidinom podjednako snažno kao Rafhin – iz ove blizine Rafhin je to osećao, kao kroz maglu. Samael ga oprezno odmeri pogledom. „Očekivao sam služavke i plesačice, Rafhine. Nisi se valjda nakon svih ovih godina umorio od svoje razonode?“ Lanfear se blago nasmeja otpijajući vino.

„Je li to neko pomenuo razonodu?”

Rafhin nije ni primetio otvaranje trećeg prolaza, kroz koji se sada videla ogromna dvorana išarana vodoskocima i izuvijanim stubovima, puna bezmalo golih akrobata i još oskudnije odevenih slugu. Začudo, među svim tim zabavljačima sedeo je jedan mršav, nespokojan starac u izgužvanom kaputu. Dvoje slugu u prozirnim krpicama – jedan mišićavi muškarac sa poslužavnikom od kovanog zlata i jedna predivna žena zanosnih oblina koja je, sa zebnjom, iz kristalnog bokala sipala vino u sličan pehar na poslužavniku – kročiše kroz prolaz sledeći važnog gosta, posle čega otvor iščeze.

Da kojim slučajem u društvu nije bila i Lanfear, Grendal bi se mogla nazvati zapanjujuće lepom ženom, sočnom i zrelom. Obukla je otvorenu haljinu od zelene svile. Rubin veličine jajeta ležao joj je među grudima, a svečani venac ukrašen manjim rubinima počivao je na njenoj dugoj, sunčanoj kosi. U poređenju s Lanfear, mogla se nazvati tek lepuškastom. Ako joj je neizbežno poređenje možda i smetalo, njen vragolasti osmeh to nije pokazivao.

Zlatne narukvice zazveckaše kada je pružila ruku okićenu brojnim prstenjem prema slugama; devojka joj hitro uruči pehar, ulizički se smešeći, baš kao i mladić. Grendal se nije obazirala. „Tako dakle“, bezbrižno progovori, „skoro pola preživelih Izabranih skupilo se na jedno mesto, a niko se nije zakrvio. Ko bi to očekivao, pre povratka Velikog gospodara Mraka? Išamael je, istina, uspeo da nas na neko vreme razvadi, ali ovo...“

„Uvek tako otvoreno govoriš pred svojim slugama?“, zgroženo upita Samael.

Grendal zatrepta i osvrnu se prema njima kao da ih je zaboravila. „Neće oni progovarati ako im se ne zapovedi. Ja sam svetinja za njih. Zar ne?“ Sluge padoše na kolena, skoro mahnito blebećući koliko je vole. To je bila istina; zaista su bili ludi za njom. Trenutno. Tren potom, ona se blago namršti, a sluge se skameniše, i progutaše glas usred reči. „Umeju da preteraju. Ipak, sada vam neće smetati, zar ne?“

Rafhin odmahnu glavom i zapita se ko su to dvoje, ili ko su nekada bili. Telesna lepota slugu nije bila dovoljna za Grendal; morali su imati i moć i zvanje. Nekadašnji lord bio bi joj čuvar, nekadašnja gospa sluškinja u kupatilu; takav beše Grendalin ukus. Uživanje samo po sebi nije loše, ali ona je bila rasipnica. Ovo dvoje ljudi mogli su, uz pravilno rukovanje, biti veoma korisni. Ipak, količina Primoravanja kojoj ih je Grendal izložila verovatno nije za sobom ostavila ništa do pukih ukrasa. Ova žena nije imala istinske prefinjenosti.

„Da li da očekujem još nekoga, Lanfear?“, zareza on. „Jesi li promenila i Demandreda, ili je još uvek ubeđen da predstavlja naslednika Velikog gospodara?“

„Sumnjam da je dovoljno nadmen za tako nešto“, glatko odvrati Lanfear. „Video je kuda je to odvelo Išamaela. To je srž svega. Grendal je prva postavila to pitanje. Nekada nas beše trinaest, besmrtnika. Sada je četvoro mrtvo, a jedan nas je izdao. Četvoro se ovde sastalo, i to je dovoljno.“

„Jesi li sigurna da se Asmodean zaista preobratio?“ upita Samael. „Nikada pre nije imao hrabrosti da iskušava sreću. Otkud mu srčanost da se uzaludno trudi?“

Lanfear se na tren razgaljeno nasmeši. „Imao je dovoljno hrabrosti da napravi zasedu, misleći da će ga to uzdići iznad nas ostalih. A kada mu se izbor sveo na smrt ili uzaludan trud, hrabrost mu tu više nije bila potrebna.“