Nebeski oganj

Pre nego što je vetar preleteo granice Andora, pojavila su se raštrkana sela i njive, a zemljoradnici su zabrinuto obilazili jalove oranice. Suma je već bila svedena na nejako šipražje kada je vetar stigao do sela po imenu Srce Izvora i pomeo prašinu sa opustelog seoskog puta. Potoci su ove godine počeli da slabe. Nekoliko pasa je ležalo dahćući od žege, a dva mališana gola do pojasa trčala su uokolo udarajući napunjenu mešinu štapovima. Ništa se drugo nije pomeralo, osim vetra, prašine i škripavog znaka iznad vrata gostionice, zdanja od crvene opeke, slamnatog krova, baš kao i sve ostale kuće u ulici. Bila je dvospratna, samim tim najveća i najviša zgrada u Srcu Izvora, koje beše uredno i mirno maleno naselje. Osedlani konji privezani ispred gostionice jedva da su mrdali repovima. Natpis na znaku gostionice glasio je Pravda dobre kraljice.

Min zatrepta zbog prašine, jer upravo beše prislonila oko uz pukotinu na grubom zidu staje u kojoj se nalazila. Jedva je videla delić ramena stražara na vratima staje, ali pažnju je usmerila ka gostionici, još dalje odatle. Zapitala se zašto je baš tako prikladno i zlokobno nazvana. Njihov sudija, ovdašnji gospodar, očigledno je stigao nešto ranije, ali propustila je priliku da ga vidi. Bez sumnje, sada saslušava seljaninove optužbe; Admer Nem, kao i sva njegova braća i rođaci i sve njihove žene, bio je očito naklonjen vešanju po prekom sudu, sve dok slučajno nije naišao jedan od lordovih najamnika. Pitala se kakva bi im, u ovom mestu, kazna mogla uslediti zato što su spalili nečiju štalu, s kravama muzarama u njoj. Bilo je nenamerno, naravno, ali činilo joj se da to neće mnogo pomoći ako se uzme u obzir da je sve započelo upadom na tuđi posed.

Logan je pobegao usred zbrke i ostavio ih na cedilu – ništa neobično, spaljen da je! – ali nije znala da li da se raduje zbog toga ili ne. Baš on je oborio Nema, pred zoru, kada su otkriveni, i zbog njega je čovek ispustio svetiljku na seno. Ako je iko kriv, to je on. Samo, ponekad ne ume da pripazi šta govori. Možda je i bolje što je utekao...

Okrenula se i oslonila na zid, pa obrisala znoj sa čela, iako je smesta ponovo probio. Unutrašnjost ove staje bila je užasno zagušljiva, ali njene dve saputnice tome očito nisu pridavale važnost. Sijuan je ležala na leđima, obučena u tamnu putničku haljinu od vune sličnu onoj na Min; zurila je u krov staje i odsutno se poigravala jednom slamkom. Preplanula Leana, vižljasta i visoka kao prosečan muškarac, sedela je skrštenih nogu, u bledom donjem rublju, radeći na svojoj haljini iglom i koncem. Dozvolili su im da zadrže bisage, čim su ustanovili da nema mačeva, sekira niti nečeg drugog što bi im pomoglo da pobegnu.

„Kako se u Andoru kažnjava spaljivanje tuđe štale?“, upita Min.

„Ako budemo imale sreće“, odgovori Sijuan ne pomerajući se, „išibaće nas nasred seoskog trga. Ako ne budemo, bičevaće nas.“

„Svetlosti!“, huknu Min. „Kako to možeš nazvati srećom?“ Sijuan se okrenu na bok i podupre se laktom. Ona beše jaka žena, ne baš lepa, ali više nego zgodna; izgledala je svega koju godinu starija od Min, ali te oštre plave oči imale su zapovedničku snagu, nedoličnu pukom devojčurku – optuženici pred sudom neke zabiti. Sijuan je ponekad bila ista kao Logan kada se zanese; možda čak i gora. „Kada se šibanje završi“, kaza glasom koji je korio Min zbog gluposti, „biće završeno, i moći ćemo da nastavimo put. Time gubimo manje vremena nego ijednom drugom kaznom koje se mogu setiti; neuporedivo manje nego, na primer, vešanjem. Mada mislim da do toga neće doći, po onome što znam o andorskom zakonu.“

Min za tren obuze razdražljiv smeh; bila je na ivici suza. „Vreme? Kako smo krenule, vreme je jedino čega imamo napretek. Kunem se, prošle smo kroz sva sela od Tar Valona dovde i nismo našle ništa. Ni tračak, ni šapat. Mislim da se uopšte i neće okupiti. A sada nastavljamo peške. Čula sam, Logan je poveo konje sa sobom. Nemamo konje, zarobljene smo u ovoj staji, i sama Svetlost zna šta nas čeka!“

„Pripazi malo na imena“, resko prošapta Sijuan i značajno pogleda prema krzavim vratima, pred kojima beše stražar. „Ako mnogo blebećeš, sama ćeš se zaplesti u mrežu i ostati bez ribe.“

Min se namršti, delom jer joj Sijuan beše dodijala izrekama tairenskih ribara, a delom zato što je ta žena imala pravo. Do sada su bile brže od rđavih glasova – možda su bili bliže smrtonosnim nego rđavim – ali neke vesti su umele da prelete i po sto milja na dan. Sijuan se predstavljala kao Mara, Leana kao Amaena, a Logan je uzeo ime Dalin, pošto ga je Sijuan ubedila da je Gvair budalast izbor. Min je još uvek smatrala da niko neće prepoznati njeno ime, ali Sijuan ju je uporno nazivala Serenla. Čak im ni Logan nije znao prava imena.