Oluja na obzorju

Arad Doman je nešto drugo. Doneo je hranu - ali ta hrana je samo privukla još više izbeglica, što mu je samo još više trošilo zalihe. Ne samo da nije uspeo da im podari mir sa Seanšanima, već je ugrabio njihovu jedinu vojsku i poslao je da pazi na Krajine. More i dalje nije bezbedno. Sićušna seanšanska carica mu ne veruje. Ona će nastaviti sa svojim napadima, a možda će ih čak i udvostručiti.

Domance će pregaziti kopita rata, ostaće smrvljeni između Troloka sa severa i Seanšana s juga. A Rand ih ostavlja.

Narod je to nekako shvatio i Randu je bilo veoma teško da gleda te ljude. Njihove gladne oči su ga optuživale: zašto si doneo nadu, pa si je pustio da presuši, kao tek iskopan zdenac za vreme suše? Zašto si nas primorao da te prihvatimo za svog vladara, samo da bi nas napustio?

Flin i Nef jahali su ispred njega; video je njihove crne kapute dok su u sedlima čekali da Randova povorka priđe gradskom trgu. Pribadače su svetlucale na njihovim visokim okovratnicima. Vodoskok na trgu i dalje je tekao između blistavih bakarnih konja što su skakali iz bakarnih talasa. Koji je to među svim tim nemim Domancima nastavljao da čisti i briše vodoskok, kada tu nijedan kralj ne vlada, a pola Trgovačkog saveta je izgubljeno?

Randovi Aijeli nisu uspeli da pronađu dovoljno članova Saveta da bi se obrazovala većina; pretpostavljao je da je Grendal pobila ili zarobila dovoljno njih da bi sprečila da novi kralj ikada bude izabran. Ako je iko od članova Trgovačkog saveta bio dovoljno lep, zacelo se pridružio njenim mezimcima - što znači da ih je Rand pobio.

Ah, javio se Lijus Terin. Imena koja mogu da stavim na spisak. Da...

Bašer dojaha pored Randa, zamišljeno gladeči brkove. „Tvoja volja je ispunjena", reče.

„Gospa Čadmar?“, upita Rand.

„Vraćena je u svoj zamak“, odgovori Bašer. „Isto to smo učinili s preostalih četvoro članova Trgovačkog saveta, koje su Aijeli držali blizu grada."

„Razumeju li šta im je činiti?“

„Da“, uzdahnu Bašer. „Ali mislim da oni to neće da urade. Ako mene pitaš, istog trena kad mi odemo - oni će pobeći iz grada kao lopovi što beže iz zatvora kad odu stražari."

Rand na to ništa nije odgovorio. Naredio je Trgovačkom savetu da izabere nove članove, pa da onda izaberu kralja. Ali Bašer je verovatno u pravu. Rand je već čuo izveštaje iz drugih gradova duž obale, gde je naredio svojim Aijelima da se povuku. Gradske vođe su nestale, bežeći od seanšanskog napada koji su očekivali.

Arad Doman je propao kao kraljevstvo. Baš kao pretovarena trpeza, ubrzo će pući po sredini. To se mene ne tiče, pomislio je Rand, ne gledajući ljude. Učinio sam sve što sam mogao.

To nije bila istina. Mada je želeo da pomogne Domancima, pravi razlog zbog kog je došao tu bili su pregovori sa Seanšanima, želja da otkrije šta se desilo s njihovim kraljem i da pronađe Grendal. To što je želeo da osigura Krajine koliko god može ne treba ni pominjati.

„Šta javlja Ituralde?" upita Rand.

„Ništa dobro, bojim se“, sumorno odgovori Bašer. „Imao je čarke s Trolocima, ali to već znaš. Nakot Senke se uvek brzo povlači, ali on upozorava da se nešto prikuplja. Njegovi izviđači primetih su tragove vojske dovoljno velike da ga pregazi. Ako se Troloci tamo prikupljaju, onda se verovatno prikupljaju i drugde. Naročito kod Procepa."

Prokleti bili ti Krajišnici!, pomislio je Rand. Moraću da učinim nešto u vezi s njima. Ubrzo. Stigavši do trga, on zauzda Tai’daišara i klimnu Flinu i Nefu.

Na njegov znak, oni otvoriše veliku kapiju nasred gradskog trga. Rand je želeo da ode pravo iz dvorišta zamka gospe Čadmar, ali to bi bilo kao da je nestao kao lopov - jednoga dana tu, a sledećeg negde drugde. Bar će staviti do znanja narodu da odlazi i da znaju da su prepušteni samima sebi.

Stajali su na pločnicima, kao kada je Rand ulazio u grad. Ako je to uopšte moguće, sada su još tiši nego što su tada bih. Žene u pripijenim haljinama, muškarci u kaputima jarkih boja, sa čipkanim košuljama ispod njih. Mnogi među njima nisu bili bakarne domanske puti. Rand je tako mnogo ljudi namamio u grad tom obećanom hranom.

Vreme je da ode. On priđe jednoj kapiji, ali začu nečiji glas: „Gospodaru Zmaju!"

Taj glas je bilo lako čuti, pošto je gomila bila tako tiha. Rand se okrenu u sedlu, gledajući odakle se poziv čuo. Jedan vretenasti čovek u crvenom domanskom kaputu - zakopčanom u pasu, a raskopčanom preko nedara - sa čipkastom košuljom ispod kaputa laktao se kroz gomilu dok su mu zlatne naušnice blistale. Aijeli ga presretaše, ali Rand prepozna da je reč o jednom od lučkih nadzornika. Rand klimnu Aijelima da propuste tog čoveka - zvao se Iralin.

Iralin pritrča Tai’daišaru. Bio je neuobičajeno izbrijan za jednog Domanca, a ispod očiju su mi viših podočnjaci od nedostatka sna.

„Moj gospodaru Zmaju", tiho mu se obrati čovek, zaustavljajući se pored Randovog konja. „Hrana! Pokvarila se."

„Kakva hrana?", upita Rand.