Oluja na obzorju

„Sva hrana", napeto odgovori čovek. „Sve i jedno bure, sve i jedna vreća, svaka trunčica u našim skladištima i na brodovima Morskog naroda. Milostivi! Nije samo puna žižaka. Počrnela je i gorka, a ljudi se razboljevaju ako je jedu!"

„Sva hrana?", zgranuto ponovi Rand.

„Sva", tiho potvrdi Iralin. „Stotine i stotine buradi. To se dogodilo za tren oka. U jednom trenutku, hrana je bila dobra, a u sledečem... Milostivi, u grad je došlo tako mnogo ljudi jer su čuli da imamo hrane! Sada nemamo ništa. Šta da radimo?"

Rand sklopi oči.

„Milostivi?", upita Iralin.

Rand otvori oči i mamuznu Tai’daišara. On ostavi lučkog nadzornika za sobom, da razjapljenih usta zuri za njim, i prođe kroz kapiju. Ništa više ne može da uradi. Ništa više neće da uradi.

Potisnuo je predstojeću glad iz misli. To je učinio zapanjujuće lako.

S Bandar Ebanom je svršeno, sa onim previše tihim ljudima je svršeno. Istog trena kada je prošao kroz kapiju, prolomilo se klicanje gomile koja ga je čekala. Bilo je to tako zaprepašćujuće, takva suprotnost, da je Rand zapanjeno zauzdao Tai’daišara.

Pred njim se prostirao Tir. Bio je to jedan od velikih svetskih gradova, ogroman i prostran, a kapije su se otvarale pravo na Slavljenikov put, jedan od glavnih gradskih trgova. Mali odred Aša’mana pozdravi ga prinoseći pesnice grudima. Rand ih je ranije ujutro poslao da pripreme grad za njegov dolazak i da raščiste trg, kako bi kapije mogle da se otvore. Ljudi nastaviše da kliču. Na hiljade su se okupile, a barjaci Svetlosti vijorili su se s desetina kopljišta koja su ljudi u gomili visoko držali. To divljenje i obožavanje pogodi Randa kao talas prekora. On ne zaslužuje takvu hvalu. Ne nakon onoga što je uradio u Arad Domanu.

Moram da nastavim dalje, pomislio je, pa opet mamuznu Tai’daišara. Konjska kopita tu su se spuštala na kaldrmu, a ne na nabijenu zemlju vlažnu od kiše. Bandar Eban jeste veliki grad, ali Tir je nešto drugo. Ulice vijugaju u daljini, načičkane zgradama koje bi većini ljudi iz unutrašnjosti delovale skučeno, ali to je za Tairence uobičajeno. Na mnogim šiljatim krovovima zastrtim sindrom ili crepom muškarci ili dečaci gurali su se po slemenima, nadajući se da će bolje videti gospodara Zmaja. Kamen od kog su građevine bile podignute bio je svetliji nego u Bandar Ebanu, a u Tiru i više vole da grade od kamena. Možda je to bilo zbog tvrđave koja se nadnosila nad gradom. Zove se Kamen Tira. Zaveštanje jednog prethodnog Doba, i dalje zadivljujuće.

Rand potera konja napred, a Min i Bašer su i dalje jahali pored njega. Gomila je urlala. Tako glasno. Blizu njega, vetar zavijori dve zastavice i one se neobjašnjivo umrsiše. Ljudi koji su ih držali, u prednjem delu gomile, spustiše ih i pokušaše da ih raspletu, ali vetar ih je nekako čvrsto uvezao. Rand je projahao pored njih, i ne obraćajući pažnju na to što se dešava. S vremenom je prestalo da ga iznenađuje ono što njegova priroda ta’verena može da učini.

Ali iznenadio se što u gomili vidi toliko stranaca. To nije baš toliko neuobičajeno; u Tiru je uvek mnogo stranaca - tu su dobrodošli svi koji dolaze sa istoka da trguju začinima i svilom, porcelanom s mora, žitom ili duvanom sa severa, kao i oni koji pripovedaju priče prikupljene sa svih strana. Međutim, Rand je naučio da stranci - bez obzira o kom je gradu reč - obraćaju manje pažnje na njegove posete. To je slučaj čak i kada su ti stranci iz neke druge zemlje koju je osvojio. Kada je u Kairhijenu, Kairhijenjani se guraju oko njega i pokušavaju da mu se umilostive - ali ako je u Ilijanu, Kairhijenjani ga izbegavaju. Možda ne vole podsećanje na to da je njihov gospodar i gospodar njihovih neprijatelja jedan te isti čovek.

Ali ovde mu nije bilo ni najmanje teško da prebroji sve strance: Morski narod s njihovom tamnom puti i širokom odećom jarkih boja; Muranđani u dugim kaputima i s navoštenim brkovima; bradati Ilijanci s podvrnutim okovratnicima; bledoliki Kairhijenjani s prugama na odeći. Bilo je i muškaraca i žena u jednostavnoj vunenoj odeći kakva se nosi u Andoru. Manje stranaca je klicalo nego meštana, ali ipak su tu i gledaju ga.

Bašer pređe pogledom preko gomile.

„Narod deluje iznenađeno", ote se Randu.

„Dugo te nije bilo.“ Bašer zamišljeno zagladi brkove. „Nema sumnje da glasine lete brže od strela, i da je mnogo gostioničara ispredalo priče o tvojoj smrti ih nestanku kako bi ohrabrili goste da naruče još jednu turu pića.“

„Svetlosti! Kao da sam pola života proveo suzbijajući raznorazne glasine. Kada će tome doći kraj?“

Bašer se zasmeja. „Kada budeš uspeo da zaustaviš glasine, ja. ću da sjašem sa svog konja i da uzjašem jarca! Ha! A usput ću postati ijedan od Morskog naroda."