Oluja na obzorju

„Pošalji nekoga po mene, kako bi mi izdala uputstva“, tiho joj reče Egvena, bacivši pogled ka Elaidi, koja im je bila okrenuta leđima. „Moramo da razgovaramo."

Egvena je prvobitno nameravala da izbegava salidarske uhode, i da koristi Beonin kao svoju glasnicu. Ali sada je muči previše pitanja. Zašto Mejdani nije pobegla iz Kule? Šta uhode nameravaju? Je li Elaida usvojila i neku od ostalih i ubila je u pojam, kao što je učinila s Mejdani?

Ova pogleda ka Elaidi, pa onda pogleda Egvenu. „Možda ponekad ne izgledam tako, ali i dalje sam Aes Sedai, devojko. Ne možeš da mi naređuješ."

„Mejdani, ja sam tvoja Amirlin", spokojno joj odbrusi Egvena, cedeći supu iz krpe u ibrik. „I bolje bi ti bilo da to zapamtiš - ako nećeš da Tri zaveta budu zamenjena zakletvama da doveka služiš Elaidi."

Mejdani je pogleda, pa se lecnu kada Elaida stade da vrišteći doziva sluge. Ta jadnica je očigledno napaćena u poslednje vreme.

Egvena joj spusti ruku na rame. „Mejdani, moguće je svrgnuti Elaidu. Kula će biti ujedinjena. Postaraću se da se to dogodi, ali ne smemo da se obeshrabrimo. Pošalji po mene."

Mejani diže pogled i odmeri Egvenu. „Kako... kako ti uspeva? Kažu da te kažnjavaju tri ili četiri puta dnevno i da ti je između kažnjavanja potrebno Lečenje, da bi mogli još da te tuku. Kako to podnosiš?"

„Podnosim jer moram", odgovori Egvena puštajući ruku. „Baš kao što svi radimo ono što moramo. Vidim da ti je veoma teško to što držiš Elaidu na oku, ali znaj da su tvoji napori primećeni i da se cene.“

Egvena zapravo nije znala je li Mejdani poslata da uhodi Elaidu, ali uvek je bolje da neka žena misli kako njena patnja ima neku svrhu. Izgleda da je kazala pravu stvar, jer se Mejdani ispravila i ohrabreno klimnula. „Hvala ti.“

Elaida se vraćala, a iza nje su išle tri sluge.

„Pošalji po mene", opet naredi Egvena, obraćajući se Mejdani šapatom. „Ja sam jedna od retkih u ovoj Kuli koja ima izgovora da se kreće između odaja različitih ađaha. Mogu da pomognem da se zaceli ono što je slomljeno, ali biće mi potrebna tvoja pomoć."

Mejdani se pokoleba, pa klimnu. „U redu."

„Ti!“, prasnu Elaida prilazeći Egveni. „Napolje! Hoću da kažeš Silvijani da te išiba kao što nikada ranije nijednu ženu nije išibala! Hoću da te kazni, pa Izleči na licu mesta, a onda da te opet istuče! Napolje!"

Egvena ustade, pruživši krpu jednom od slugu, a onda pođe prema izlazu.

„I nemoj misliti da ti je to što si smotana omogućilo da pobegneš od svojih dužnosti", nastavila je da viče Elaida iza njenih leđa. „Vratićeš se da mi služiš neki drugi put. Ako budeš prosula makar jednu kap, narediću da te na nedelju dana zatvore u ćeliju bez prozora i osvetljenja. Razumeš li?"

Egvena izađe iz sobe. Je li ta žena ikada bila prava Aes Sedai, koja vlada svojim osećanjima?

Ali i Egvena je izgubila vlast nad svojim osećanjima. Nije trebalo da dopusti da dođe do tačke u kojoj je bila primorana da prospe supu. Potcenila je to koliko Elaida može da bude izluđujuća, ali neće dopustiti da se to ponovo dogodi. Smirivala je sebe dok je hodala, udišući i izdišući. Bes joj nimalo ne pomaže. Nema svrhe besneti na lasicu koja ti krišom dolazi u dvorište i kolje kokoške. Samo postaviš zamku i rešiš se te životinje. Bes je besmislen.

Dok su joj šake i dalje mirisale na biber i začine, spustila se do najnižeg dela Kule, gde se pored glavne kuhinje nalazila polaznička trpezarija. U poslednjih devet dana Egvena je često radila u toj kuhinji; sve polaznice imaju zaduženja. Mirisi kojima je kuhinja odisala - ugljen i dim, supe koje se krčkaju i oštri nenamirisani sapuni - bili su joj dobro poznati. Zapravo, ti mirisi nisu se mnogo razlikovali od mirisa kuhinje u gostionici njenog oca u Dvema Rekama.

Okrečena prostorija bila je prazna, kao i stolovi, mada je na jednom od njih bio mali poslužavnik, pokriven poklopcem kako bi hrana na njemu ostala topla. Tu je bio i njen jastučić koji su polaznice ostavile kako bi tvrda klupa bila udobnija. Egvena priđe, ali baš kao uvek - nije obraćala pažnju na jastuk, mada je osećala zahvalnost zbog toga što ga stavljaju. Ona sede i skloni poklopac sa obroka. Nažalost, zatekla je samo činiju one smeđaste supe. Nije bilo ni traga pečenja, sosa ili duge i tanke boranije, što je bio ostatak Elaidinog obroka.

Ipak, to je hrana i Egvenin trbuh je zahvalan na njoj. Elaida joj nije naredila da smesta ode da bude kažnjena, pa Silvijanino naređenje da najpre jede ima prednost. Ili makar se takav zaključak iz svega toga može izvući, što bi trebalo da je zaštiti.

Jela je tiho, potpuno sama. Supa je zaista bila začinjena i imala ukus na biber, baš kao što je mirisala, ali to joj nije smetalo. Sem toga, zapravo je veoma dobra. Dobila je i nekoliko kriški hleba, mada s kraja vekne. Sve u svemu, to nije bio loš obrok - kada se uzme u obzir kako je mislila da ništa neće dobiti.