Oluja na obzorju

Kada bi pustila da Kula padne, kada bi dopustila da Aes Sedai propadnu - taj bol bi je uništio. Mora to da spreči, jer ona je Amirlin Tron.

„Ne mogu odbiti da te kaznim“, kaza joj Silvijana. „To valjda shvataš."

„Naravno", odgovori Egvena. „Ali molim te, podseti me nešto: šta si ono kazala u vezi sa Šemerin? Kako je Elaidi uspelo da joj oduzme šal?“

„Bilo je to zato što je Šemerin to prihvatila", odgovori Silvijana. „Ponašala se kao da zaista jeste ostala bez šala. Nije se borila."

„Ja tu grešku neću učiniti, Silvijana. Elaida može da kaže šta god hoće - ali to ne menja ono što jesam, niti ono što smo svi mi. Čak i da pokuša da izmeni Tri zaveta, biće onih koje će se odupirati i koje će se držati onoga što je ispravno. I zato - kada tučeš mene, ti tučeš Amirlin Tron, a to bi valjda trebalo da je dovoljno zabavno da se obe smejemo."

Kazna se nastavi, a Egvena prigrli bol, uze ga u sebe, oceni da je beznačajan, mučena nestrpljenjem da se kazna što pre završi.

Čeka je mnogo posla.

3 Putevi časti

Avijenda je sa svojim sestrama po koplju i nekim izviđačima koji su pripadali Izdanku Krvi čučala povrh jednog niskog i travom obraslog brda i posmatrala izbeglice. Baš su jadni bili ti domanski mokrozemci, lica toliko prljavih da se jasno videlo kako več mesecima nisu bili u šatoru za znojenje, a njihova izgladnela deca bila su toliko nejaka da nisu mogla ni da plaču. Jedna jadna mazga vukla je jedna jedina kola među stotinu ljudi koji su se nekako upirali da prežive; ono što nisu natovarili na te taljige, nosili su sami. Nije bilo mnogo ni jednog ni drugog. Vukli su se ka severoistoku, duž jedne staze koja se baš i nije mogla nazvati putem. Možda je u tom smeru i neko selo. Možda samo beže od nemira koji su zahvatili priobalne krajeve.

Brdoviti krajolik bio je potpuno brisan prostor, ako se izuzme poneki šumarak tu i tamo. Izbeglice nisu videle Avijendu i njene saputnike, iako su ovi bili svega stotinak koraka daleko. Nikada joj nije bilo jasno kako mokrozemci mogu da budu tako slepi. Zar ne gledaju, zar ne vide ništa čudno na obzorju? Zar ne vide da prolaze tako blizu tom brdu, gotovo da prizivaju izviđače da ih uhode? Trebalo je da na to brdo pošalju svoje izviđače pre nego što su mu se približili.

Zar ne mare? Avijenda se naježi. Kako čovek može da ne mari za oči koje ga posmatraju, koje možda pripadaju čoveku ili Devici s kopljem u ruci? Zar su toliko željni da se probude iz sna? Avijenda se ne boji smrti, ali veoma je velika razlika između prihvatanja smrti i priželjkivanja.

Gradovi, pomislila je, u njima je nevolja. Gradovi su smrdljiva i zagnojena mesta, kao rane koje se ne zaceljuju. Neki su bolji od drugih - za divljenje je ono što je Elejna postigla s Kaemlinom - ali i u najboljim gradovima okuplja se previše ljudi i gradovi ih uče da se navikavaju na to da borave na jednom mestu. Da su te izbeglice navikle na putovanje i naučile da se služe sopstvenim nogama, a ne da se oslanjaju na konje - kao što to mokrozemci prečesto čine - onda im ne bi bilo onoliko teško da napuste svoje varoši. Među Aijelima, zanatlije se obučavaju da umeju da se brane, deca danima mogu da preživljavaju prepuštena sama sebi, a čak i kovači mogu brzo prevaliti velike razdaljine. Za sat vremena, čitava septa može da bude na putu, noseći na leđima baš sve što im je potrebno.

Nema sumnje da su mokrozemci čudan soj, ali svejedno je osećala sažaljenje prema tim izbeglicama. To osećanje ju je iznenadilo. Premda ona nije bezdušna, njena dužnost je drugde, s Random al’Torom. Nema razloga da je boli srce zbog skupine nekih mokrozemaca koje nikada nije upoznala. Ali vreme provedeno s njenom prvosestrom Elejnom Trakand naučilo ju je da nisu svi mokrozemci meki i nejaki. Samo većina njih. Postoji đi u staranju za one koji ne mogu da se staraju o sebi.

Posmatrajući te izbeglice, Avijenda pokuša da ih vidi kao što bi ih videla Elejna, ali i dalje se mučila da razume Elejnin oblik vodstva. To nije jednostavno vodstvo kakvo je prisutno među Devicama na pljačkaškom pohodu - koje je istovremeno i nagonsko i probitačno. Elejna ne bi držala te izbeglice na oku i pogledom tražila znakove opasnosti ili skrivene vojnike. Elejna bi se osećala odgovornom za njih, bez obzira na to što oni ne pripadaju njenom narodu. Našla bi neki način da im dopremi hranu, a možda bi i naredila svojim vojnicima da im nađu bezbedan kraj gde bi mogli da podignu selo - i čineći to, zadobila bi deo te zemlje za sebe. Avijenda bi nekada takve misli ostavila za poglavare klanova i gospodarice krovova. Ali ona više nije Devica - i s time se pomirila. Sada živi pod drugim krovom. Osećala je duboku posramljenost zbog toga što se tako dugo odupirala toj promeni.