Oluja na obzorju

Egvena je zamišljeno jela, slušajući Laras i kuhinjske pomoćnice kako lupaju šerpama dok ih peru u susednoj prostoriji. Bila je iznenađena time koliko se spokojno oseća. Promenila se; nešto u vezi s njom je drugačije. Gledajući Elaidu, naposletku se suočavajući sa ženom koja joj je svih tih meseci suparnica, bila je primorana da s novog stanovišta pogleda sve što radi.

Mislila je da podriva Elaidu i otima vlast nad Belom kulom iznutra. Sada je shvatila kako uopšte ne mora da je podriva. Ta žena je sasvim u stanju da to učini sama. Ma Egvena tačno može da zamisli kako će se Predstavnice i glave ađaha poneti kada Elaida obznani svoju nameru za promeni Tri zaveta!

Elaida će s vremenom pasti, sa Egveninom pomoći ili bez nje. Egvenina dužnost kao Amirlin nije bila da ubrza taj pad - već da učini sve što može kako bi sačuvala Kulu i njene žiteljke. Ne mogu dopustiti da se još više podele. Njena dužnost je da suzbije pometnju i uništenje koji im svima prete i da obnovi Kulu. Dok je završavala supu, poslednjim zalogajem hleba mažući ostatke iz zdele, shvatila je kako mora uraditi šta god bude morala kako bi za sestre u Kuli bila snaga i ohrabrenje. Vremena ponestaje. Šta li sve Rand čini sa svetom bez vodstva? Kada će Seanšani napasti sa severa? Da bi stigli do Tar Valona, moraće da preseku preko Andora - a koliko će uništenje to izazvati? Zacelo ima nešto vremena da ujedini Kulu pre nego što do tog napada dođe, ali nema vremena za traćenje.

Egvena odnese posuđe u kuhinju i sama ga opra, zbog čega pozamašna nadzornica kuhinja klimnu u znak odobravanja. Nakon toga Egvena ode do Silvijanine radne sobe. Moraće brzo završiti sa kažnjavanjem; po svom običaju, namerava da i noćas obiđe Leanu. Egvena pokuca pa uđe i zateče Silvijanu za svojim stolom, kako na svetlosti dve srebrne svetiljke lista jedan debeli tom. Kada Egvena uđe, Silvijana crvenom trakom označi gde je stala, pa zatvori knjigu. Na izlizanoj korici pisalo je Promišljanja o raspirenom Plamenu, istorija uspona raznih Amirlin. Zanimljivo.

Egvena sede na stoličicu ispred stola - ničim ne pokazujući da je osetila oštar bol u pozadini - i spokojno ispriča šta se te večeri dogodilo, propuštajući da pomene kako je namerno prosula zdelu sa supom. Ali jeste kazala da ju je ispustila kad je Elaida pomenula ukidanje i izmenu Tri zaveta.

Silvijana je nakon toga bila veoma zamišljena.

„Pa“, reče žena ustajući i uzimajući remen, „Amirlin je rekla svoje."

„Da, jesam", reče Egvena, pa ustade i namesti se preko stola, dižući suknje i podsuknje kako bi primila batine.

Silvijana se pokoleba, a onda poče šibanje. Za divno čudo, Egvena nije osećala nikakvu želju da vrišti. Naravno, to ju je bolelo - ali jednostavno nije mogla da kuka. Kako je ta kazna besmislena!

Setila se bola koji je osetila kada je videla sestre kako se mimoilaze u hodniku i zgledaju sa strahom, sumnjom i nepoverenjem. Setila se svojih muka dok je ćutke služila Elaidu. I setila se čistog užasa koji ju je obuzeo na pomisao da svi u Kuli budu zavetima obavezani da služe takvom tiraninu.

Egvena se setila sažaljenja prema jadnoj Mejdani. Niko ne bi smeo da se tako ophodi ni prema jednoj sestri. Zatočeništvo je jedno - ali slamanje duha neke žene, poigravanje s njom i nagoveštavanje budućih muka? To je neizdrživo.

Sve je to bolelo Egvenu, kao nož u nedrima koji joj probija srce. Dok se šibanje nastavljalo, shvatila je da ništa što one mogu da učine njenom telu ne može da se poredi s bolom u duši koji je osetila kada je videla kako Bela kula pati pod Elaidinom vlašću. U poređenju s tim unutrašnjim bolovima, batine su besmislene.

I tako se zasmeja.

Nije to bio usiljen smeh. Nije to bio smeh prkosa. Bio je to smeh neverice. Smeh zbog besmislenosti. Kako mogu uopšte da misle da će to što je tuku bilo šta promeniti? To je suludo!

Šibanje stade. Egvena se okrenu. Nije valjda to sve!

Silvijana ju je zabrinuto gledala. „Dete?“, upita. „Kako si?“

„Sasvim sam dobro."

„Jesi li... sigurna? Jesi li pribrana?"

Ona misli da sam sišla s uma zbog pritiska, shvatila je Egvena. Tuče me, a ja se smejem.

„Sasvim sam pribrana", odgovori Egvena. „Ne smejem se zato što sam sišla s uma, Silvijana. Smejem se zato što je potpuno besmisleno to što me tučeš."

Žena se namršti.

„Zar ti to ne vidiš?“, upita je Egvena. „Zar ne osećaš bol? Zar ne osećaš patnju dok gledaš kako se Kula ruši oko tebe? Zar neke batine mogu da se porede s tim?“

Silvijana ništa nije odgovorila.

Sada shvatam, pomislila je Egvena. Nisam razumela šta to Aijeli rade. Pretpostavljala sam da moram biti čvršća i da će me to naučiti kako da se smejem bolu. Ali uopšte nije reč o čvrstini. Ne smejem se zbog snage. Smejem se zbog razumevanja.