Oluja na obzorju

Egvena stade pred Elaidinim pozlaćenim vratima. Ne.

S lakoćom je zamislila šta bi se desilo. Elaida bi pobesnela, a Egvena bi bila prognana u mračne ćelije ispod kule. Kakvo bi dobro to donelo? Ona ne sme da se suoči s tom ženom - ne još. To bi dovelo samo do trenutnog zadovoljstva, nakon kojeg bi usledio težak neuspeh.

Ali, Svetlosti - ne može ni da se nakloni Elaidi! Amirlin ne radi takvo šta!

Ili... ne. Amirlin radi ono što se od nje traži. Šta je važnije? Bela kula ili Egvenin ponos? Jedini način da pobedi u toj bici jeste da pusti Elaidu da misli kako ona pobeđuje. Ne... Ne, jedini način da pobedi jeste da pusti Elaidu da misli kako nema bitke.

Može li Egvena da bude uljudna dovoljno dugo da preživi tu noć? Nije sigurna. Međutim, Elaida se mora osećati kao da ima svu vlast i da je Egvena prikladno krotka kada se ta večera bude završila. Najbolji način da to postigne a da pri tome sačuva makar malo ponosa jeste da ništa ne priča.

Tišina. To će te večeri biti njeno oružje. Pribravši se, Egvena pokuca.

Njeno prvo iznenađenje usledilo je kada joj je vrata otvorila Aes Sedai. Zar Elaida nema sluge za te stvari? Ta sestra Egveni nije bila poznata, ali bezvremeno lice bilo je jasno prepoznatljivo. Žena je, sudeći po njenom šalu, pripadala Sivom ađahu, a bila je vitka i bujnih nedara. Zlatnosmeđa kosa padala joj je do polovine leđa, a pogled joj je bio usplahiren, kao da je u poslednje vreme bila pod velikim pritiskom.

Elaida je sedela unutra. Egvena je zastala u dovratku, prvi put videvši svoju suparnicu otkad je s Ninaevom i Elejnom otišla iz Bele kule u lov na Crni ađah - a činilo joj se da se ta prekretnica dogodila pre čitave večnosti. Zgodna i dostojanstvena, Elaida kao da je izgubila malo svoje strogosti. Sedela je samouvereno i blago se smešeći, kao da razmišlja o nekoj šali koju samo ona razume. Stolica u kojoj je sedela bila je skoro kao neki presto - u duborezu, pozlaćena i obojena u crveno i belo. Za stolom je bilo još jedno mesto, verovatno za bezimenu Sivu sestru.

Egvena nikada pre toga nije bila u Amirlininim odajama, ali mogla je da zamisli kako su Sijuanine odaje izgledale. Jednostavne, ali ne stroge. S tek dovoljno ukrasa da se vidi kako je to soba neke važne osobe, ali ne dovoljno da skreću pažnju. Kod Sijuan sve bi imalo svrhu i namenu - a možda i nekoliko namena odjednom. Stočići sa skrivenim pretincima. Tapiserije koje služe kao karte. Ukršteni mačevi iznad ognjišta, namazani uljem u slučaju da zatrebaju Zaštitnicima.

Ili možda ona to samo umišlja. Međutim, ne samo da je Elaida za svoje odaje odabrala druge prostorije, već su i ukrasi u njima bili primetno skupoceni. Nisu sve odaje bile ukrašene - priča se da ona svakoga dana svojim odajama dodaje nove prostorije - ali to što jeste opremljeno, bilo je opremljeno veoma bogato. Nove svilene draperije - sve crvene - vise sa zidova i tavanice. Na tairenskom ćilimu na podu bile su prikazane ptice u letu, a bio je tako tanano izatkan da je podsećao na sliku. Po prostoriji su bili raštrkani komadi nameštaja koji su pripadali raznim stilovima i koje su razni majstori napravili, ali svaki komad nameštaja bio je bogato ukrašen duborezom i intarzijama od belokosti. Na jednom su bile loze, na drugom isprepleteni čvorići, a na trećem izukrštane zmije.

Ešarpa preko Elaidinih ramena daleko više je izluđivala od njenog razbacivanja i razmetljivosti. Na njoj je bilo šest pruga. Ne sedam, već šest! Mada Egvena nije odabrala ađah za sebe, odlučila bi se za Zeleni. Međutim, to nije sprečilo da je preplavi talas besa kada je videla da je sa šala uklonjena plava. Niko ne može jednostavno raspustiti jedan od ađaha, pa makar taj neko bio Amirlin Tron!

Ali Egvena zadrža jezik za zubima. Cilj tog sastanka je preživljavanje. Egvena može da istrpi batine i bol zarad dobra Kule - ali može li da istrpi i Elaidinu bahatost?

„Nema naklona?" upita Elaida kada Egvena uđe u sobu. „Rekle su mi da si tvrdoglava, pa, onda ćeš posetiti nadzornicu polaznica kada se ova večera završi i obavestićeš je o svom propustu. Šta imaš da kažeš na to?“

Da si ti okužila ovu građevinu i da si ogavna i razorna kao najgora bolest koja je u istoriji pogodila ovaj grad i ljude. Da si...

Egvena spusti pogled i - osećajući toliko duboku sramotu da su joj kosti od nje brujale - pognu glavu.

Elaida se zasmeja, očigledno shvatajući taj postupak kako je trebalo. „Zaista sam očekivala da ćeš praviti veće nevolje. Izgleda da Silvijana ipak zna šta joj je dužnost. To je dobro. Bila sam zabrinuta zbog mogućnosti da i ona - baš kao previše njih u kuli u poslednje vreme - zabušava. Pa, baci se na posao. Neću cele noći da čekam na večeru.“