Oluja na obzorju

„Da“, saglasi se Elza, „ali bilo kako bilo, gospodaru Zmaju, moraš da shvatiš koliko će drugima biti teško da u to poveruju. U Vremenu ludila bile su potrebne decenije da neki ljudi prihvate da su muški Aes Sedai osuđeni na to da siđu s uma. Verovatno će ljudima biti potrebno još duže da savladaju svoje nepoverenje, nakon što je toliko dugo uvreženo u njima."

Rand stisnu zube. Stiže do jednog brdašca pored logora, koje se nalazilo odmah uz bedem. Krenu da se uspinje, a Aes Sedai pođoše za njim. Tu je bilo podignuto nisko drveno postolje - požarna kula za odapinjanje strela preko bedema.

Rand stade na vrhu brda, a Device ga okružiše. Jedva da je obratio pažnju na vojnike koji su ga pozdravili dok je posmatrao saldejski logor: sastojao se od šatora podignutih u uredno povučenim redovima.

Je li to sve što će on ostaviti svetu? Očišćenu opačinu, ali i muškarce koji se i dalje ubijaju ili proteruju zbog nečega što ne mogu da promene? Većinu zemalja vezao je za sebe. Ali on dobro zna da što se naramak slame čvršće vezuje, to vrpce oštrije pucaju kada se preseku. Šta će biti kada on umre? Ratovi i razaranje ravni Slamanju? Prošli put nije mogao da bude od pomoći, jer su ga savladali ludilo i jad zbog Ilijenine smrti. Može li ovoga puta sprečiti da se nešto slično dogodi? Ima li izbora?

On je ta’veren. Šara se povija i oblikuje oko njega. Ali nakon što je postao kralj, jedno je veoma brzo naučio: što čovek ima više vlasti, to manje vlada sopstvenim životom. Dužnost je zaista teža od planine; prisiljava ga na neke postupke jednako često kao proročanstva. Ili su zapravo to dvoje jedno te isto? Dužnost i proročanstvo? Njegova priroda ta’verena i njegova uloga u istoriji? Može li on da promeni svoj život? Može li, nakon što premine, za sobom ostaviti bolji svet, a ne pocepane, pokidane i raskrvavljene narode?

Gledao je tabor i gledao je kako se ljudi bave svojim poslovima, kako konji njuškaju zemlju tražeći zimsku travu koja još nije sažvakana do korenja, i Mada je Rand toj vojsci naredio da se ne opterećuje nepotrebnim stvarima, i dalje su je pratili neki ljudi: žene koje su pomagale sa spremanjem jela i pranjem odeće, kovači i potkivači koji su se starali za konje i oružje, mladići koji su nosili poruke i učili se vojevanju. Saldeja je jedna od Krajina, a boj je za njen narod način života.

„Ponekad im zavidim", prošapta Rand.

„Gospodaru?", upita Flin, prišavši mu.

„Ovim ljudima u logoru", objasni Rand. „Oni rade šta im se kaže i svakoga dana slušaju naređenja. Ponekad stroga - ali bez obzira na ta naređenja, ti ljudi su daleko slobodniji od mene."

„Tebe, gospodaru?" upita Flin, trljajući se naboranim prstom po licu preplanulom od sunca i oprljenom od vetra. „Ti si najmoćniji čovek na svetu! Ti si ta’veren. Mislim da se čak i Šara pokorava tvojoj volji!"

Rand odmahnu glavom. „Ne radi to tako, Fline. Oni ljudi tamo - bilo ko od njih može da jednostavno odjaše. Mogu da pobegnu, ako im se tako prohte. Mogu da drugima prepuste bitku."

„Gospodaru, poznavao sam ja nekoliko Saldejaca", odgovori mu Flin. „Oprosti mi, ali čisto sumnjam da bi bilo ko od njih to učinio."

„Ali mogli bi", reče mu Rand. „To je moguće. Uprkos svim njihovim zakonima i zavetima, oni su slobodni. U mom slučaju, izgleda da mogu da radim šta god hoću, ali zapravo sam vezan tako čvrsto da su mi se te veze usekle u meso. Moja moć i uticaj beznačajni su naspram usuda. Moja sloboda je obična pričina, Fline. I stoga im zavidim. Ponekad."

Flin ukrsti ruke iza leđa, očigledno ne znajući kako da odgovori.

Svi radimo ono što moramo, priseti se Moiraininih reči iz prošlosti. Kako Sara zapoveda. Neki su manje slobodni od drugih. Nije bitno da li biramo ili smo izabrani. Biće ono što biti mora.

Ona je razumela. Trudim se, Moiraina, pomislio je. Učiniću ono što se mora.

„Moj gospodaru Zmaju!", začu se nečiji glas. Rand se okrenu prema tom zvuku i ugleda jednog od Bašerovih izviđača kako trči uzbrdo. Device oprezno propustiše mladog tamnokosog čoveka.

„Moj gospodaru", pozdravi ga izviđač. „Aijeli su na obodima logora. Videli smo dvojicu kako se šunjaju kroz drveće jedno pola milje niz padinu."

Device smesta počeše da mrdaju prstima, razgovarajući svojim tajnim jezikom znakova.

„Je li ti neko od tih Aijela mahnuo, vojniče?", zajedljivo upita Rand.

„Moj gospodaru?", upita ga čovek. „Zašto bi to učinili?"

„Oni su Aijeli. To što si ih primetio, znači da su hteli da ih primetiš - što znači da su saveznici, a ne dušmani. Obavesti Bašera da ćemo se ubrzo sastati s Ruarkom i Baelom. Vreme je da obezbedimo Arad Doman."

Ili je možda kucnuo čas da ga unište. Ponekad je teško razlučiti u čemu je razlika.