Oluja na obzorju

Semirhag je ovoga puta na Merisina pitanja odgovarala samo tišinom, u Kecuejn je počela da razmišlja o Al’Toru. Mladić se njenom podučavanju odupire jednako tvrdoglavo kao Semirhag ispitivanju. O, istina, naučio je neke sitnice - kako da se prema njoj ponaša sa izvesnim poštovanjem, kako da se makar pretvara da je uljudan. Ali ništa više.

Kecuejn mrzi kada mora da prizna da je pretrpela neuspeh. A ovo nije neuspeh, ne još, ali blizu je toga. Tom mladiću je suđeno da uništi čitav svet - a možda i da ga spase. Prvo je neizbežno, a drugo je uslovno. Volela bi da je obratno, ali želje su korisne koliko i novčići od drveta. Možeš da ih bojiš kako god hoćeš, ali ostaće drvo.

Stisnu zube i odagna mladića iz misli. Mora da gleda Semirhag. Svaki put kada ta žena progovori, to bi mogao biti nekakav znak. Semirhag je pogleda pravo u oči, ne obraćajući pažnju na Merisu.

Kako da slomiš jednu od najmoćnijih žena koje su ikada postojale? Ženu koja je počinila bezbrojna zverstva u čudesnim danima pre oslobađanja Mračnoga? Zagledavši se u te oči crne kao oniks, Kecuejn nešto shvati. Al’Torova zabrana mučenja Semirhag potpuno je besmislena. One neće moći bolom slomiti tu ženu. Semirhag je velika mučiteljka među Izgubljenima - žena koju smrt i bol zanimaju.

Ne, ona se neće zbog toga slomiti, sve i da su im ta sredstva dopuštena. Gledajući u te oči, Kecuejn se naježi, shvativši da u tom stvorenju pomalo vidi sebe. Drevnost, lukavost i nepopustljivost.

Dakle, to dovodi do jednog pitanja upućenog njoj. Da joj je taj zadatak zadat, kako bi Kecuejn slomila samu sebe?

Ta zamisao bila je toliko onespokojavajuća da je osetila olakšanje kada je nekoliko trenutaka kasnije Korela prekinula ispitivanje. Vitka i vesela Muranđanka bila je odana Kecuejn i tog popodneva imala je dužnost da drži Al’Tora na oku. Koreline vesti da će se Al’Tor ubrzo sastati sa aijelskim poglavarima okončala je ispitivanje, pa su tri sestre koje su održavale štit ušle i odvuke Semirhag u prostoriju gde će je vezati i tokovima Vazduha zapušiti joj usta.

Kecuejn je posmatrala Izgubljenu kako odlazi, nošena tkanjima Vazduha, i odmahnula glavom. Semirhag je samo početak tog dana. Vreme je da se uhvati u koštac s mladićem.

6 Kad se gvožđe istopi

Rodel Ituralde se nagledao bojnih polja. Neke stvari uvek su iste. Leševi u hrpama leže kao krpe. Gavranovi su željni jela. Čuje se stenjanje, krici, jadikovke i mumlanje onih dovoljno nesrečnih da dugo umiru.

Svako bojno polje takođe ima svoj pečat. Bitka se može pročitati kao trag divljači. Leševi koji su popadali u uznemirujuće pravim redovima govore o pešadijskom jurišu naspram oblaka strela. Raštrkana izgažena tela posledica su pešadije koja se razdvojila pred teškom konjicom. U ovoj bici veliki broj Seanšana smrvljen je o zidove Darlune, gde su se očajnički borili. Nabijeni mi u kamen. Jedan deo zida bio je potpuno srušen, kada su neke damane pokušale da pobegnu u grad. Seanšani bi više voleli da su mogli da se bore na ulicama i među kućama. Nisu uspeli da na vreme pobegnu.

Ituralde je kroz čitav taj metež jahao svog škopca. Bitka je uvek neuredna, ledine uredne bitke vode se u pričama ili istorijskim knjigama. Učenjaci su ih pročistili i skresali, u svojoj potrazi za sažetošću. „Napadač pobedio, pedeset tri hiljade ubijeno" ili „Branilac odoleo, dvadeset hiljada palih".

Šta li će biti napisano o toj bici? To će zavisiti od onoga ko bude pisao. Neće pomenuti krv koja je u toj meri natopila zemlju da je tle postalo blatnjavo. Tela »lomljena, proburažena i unakažena. Tle koje su pobesnele damane rascepile. Možda će se setiti brojeva; to je pisarima uvek važno. Pola od Ituraldelovih stotinu hiljada vojnika bilo je mrtvo. Na ma kom drugom bojnom polju postideo bi se i pobesneo na sebe zbog pedeset hiljada poginulih. Ali suočio se s trostruko brojnijim neprijateljem, koji je pri tome imao damane.

Sledio je mladog glasnika koji je došao po njega - dečaka od možda dvanaest godina, odevenog u crveno-zelenu seanšansku uniformu. Prođoše pored jednog palog barjaka, koji je visio sa slomljenog kopljišta, vrha zarivenog u blato. Na njemu se videlo sunce preko kojeg preleće šest galebova. Ituralde mrzi to što ne zna kuće i imena ljudi protiv kojih se bori, ali s tim strancima Seanšanima tako nešto nije bilo moguće razaznati.

Bojno polje bilo je išarano senkama koje je bacalo zamiruće večernje sunce. Ubrzo će tama prekriti leševe, a preživeli će na neko vreme moći da se pretvaraju da je travnata ravnica grob za njihove prijatelje - kao i za ljude koje su njihovi prijatelji pobili. Obiđe jedno brdašce, pa naiđe na raštrkane izginule pripadnike seanšanske elite. Većina mrtvih nosila je one bubolike kalpake. Pokrivljene, popucale ili ulubljene. Mrtve oči slepo su zurile iz otvora iza iskrenutih čeljusti.