Oluja na obzorju

Seanšanski vojskovođa bio je živ, ali jedva. Kalpak mu je bio zbačen sa glave, a usne krvave. Sedeo je oslonjen o jednu veliku mahovinom prekrivenu stenu, a leđa mu je držao jedan smotani plašt. Izgledalo je kao da čeka da mu donesu jelo. Naravno, tu sliku je narušavala njegova iskrenuta noga i slomljeno kopljište koje mu je štrčalo iz trbuha.

Ituralde sjaha. Baš kao većina njegovih ljudi, Ituralde je bio odeven u težačku odeću - jednostavne smeđe čakšire i kaput, pozajmljene od čoveka koji je kao deo zamke odenuo Ituraldeovu uniformu.

Čudno je bilo biti van uniforme. Čovek kakav je general Turan ne zaslužuje da gleda nekog neuglednog vojnika. Ituralde mahnu dečaku glasniku da se skloni dovoljno daleko da ne može da ih čuje, pa sam priđe Seanšanu.

„Dakle, ti si on“, kaza Turan, gledajući Ituraldea i obraćajući mu se onim sporim seanšanskim otezanjem. Bio je zdepast čovek, ni izbliza visok, šiljatog nosa. Kratko podšišana crna kosa bila mu je izbrijana u širini od dva prsta sa obe strane glave, a njegov kalpak je ležao na tlu pored njega, s tri bele perjanice. Nesigurno diže ruku u crnoj oklopnoj rukavici i obrisa krv s krajička usana.

„Jesam", potvrdi Ituralde.

„U Tarabonu te nazivaju veliki kapetan.“

„Zovu me tako.“

„To je zasluženo", kroz kašalj reče Turan. „Kako ti je to uspelo? Naši izviđači..." Kašalj ga savlada.

„Rakeni“, odgovori Ituralde kada se kašalj smirio. Čučnu pored svog neprijatelja. Sunce je i dalje bilo iver na zapadu i obasjavalo bojište tračkom zlatnocrvene svetlosti. „Vaši izviđači gledaju iz vazduha, a istinu je izdaleka lako sakriti."

„Vojska iza nas?“

„Mahom žene i deca“, odgovori Ituralde. „I poprilično seljaka. Nose uniforme s mojih vojnika, koji su ovde.“

„A šta da smo se okrenuli i napali?"

„Ne biste. Vaši rakeni su vam rekli da ste brojno nadjačani. Bolje je juriti manju vojsku ispred vas. A još je bolje krenuti ka gradu za koji vaši izviđači kažu da je jedva branjen, pa makar to značilo skoro u potpunosti iznuriti svoje ljudstvo usiljenim maršom."

Turan se opet zakašlja, klimajući glavom. „Da. Da, ali grad je bio prazan. Kako si uvukao svoje vojnike unutra?"

„Izviđači u vazduhu ne mogu da vide šta je u zgradama."

„Naredio si svojim vojnicima da se toliko dugo kriju u gradu?"

„Da", potvrdi Ituralde. „S tim da je mali broj njih svakoga dana na smenu izlazio da obrađuje polje."

Turan s nevericom odmahnu glavom. „Shvataš šta si učinio", kaza. U njegovom glasu nije bilo pretnje. Zapravo, bilo je prilično divljenja. „Visoka gospa Surot nikada neće prihvatiti ovaj neuspeh. Sada će morati da te skrši, makar samo da bi sačuvala obraz."

„Znam", odgovori Ituralde, ustajući. „Ali ne mogu vas odagnati tako što ću vas napadati dok ste utvrđeni. Moram da vas namamim da vi dođete k meni."

„Ti ne shvataš koliko nas je...“, reče mu Turan. „Ono što si danas uništio tek je lahor naspram vihora koji si izazvao. Danas je dovoljno mojih ljudi uteklo da izvesti o tvojim varkama. Neće ti ponovo uspeti."

Bio je u pravu. Seanšani brzo uče. Ituralde je bio primoran da skrati svoje napade po Tarabonu, i to zbog brzog seanšanskog odgovora na njih.

„Znaš da ne možeš da nas poraziš", tiho reče Turan. „Vidim ti to u očima, veliki kapetane." Ituralde klimnu.

„Onda zašto?", upita Turan.

„Zašto vrana leti?", upita Ituralde u odgovor.

Turan se slabašno zakašlja. Ituralde zaista zna da ne može dobiti svoj rat protiv Seanšana. Čudno, ali svaka njegova pobeda sve ga je više uveravala da će s vremenom pretrpeti neuspeh. Seanšani su pametni, dobro opremljeni i disciplinovani. Čak i više od toga - uporni su.

Turan mora da je znao kako je osuđen na propast istog trena kada su se one gradske kapije otvorile. Ali nije se predao; borio se sve dok se njegova vojska nije raštrkala, bežeći u previše smerova da bi ih Ituraldeovi iznureni vojnici uhvatili. Turan razume. Predaja ponekad nije vredna cene. Nema tog čoveka koji s dobrodošlicom dočekuje smrt, ali za jednog vojnika ima daleko gorih krajeva. Prepustiti svoju domovinu zavojevačima... pa, Ituralde to ne može da učini. Čak ni kada je nemoguće da pobedi.

Učinio je ono što se moralo učiniti. A Arad Doman sada mora da se bori. Izgubiće, ali njihova deca će uvek znati da su njihovi očevi ipak pružali otpor. Taj otpor će biti važan za stotinu godina, kada kucne čas za pobunu. Ako kucne.

Ituralde ustade, nameravaj ući da se vrati svojim vojnicima koji su ga čekali.

Turan poče da se upinje kako bi dohvatio svoj mač. Ituralde se pokoleba, pa se okrenu nazad.

„Hoćeš li da to učiniš?“, upita Turan.

Ituralde klimnu, pa isuka svoje sečivo.

„Bila mi je čast“, reče Turan, pa sklopi oči. Ituraldeovo sečivo - obeleženo čapljom - trenutak kasnije odrubi Turanu glavu. I njegovo sečivo bilo je obeleženo čapljom koja se jedva videla na ono malo blistave oštrice što je Seanšanu pošlo za rukom da izvuče iz kanija. Baš je šteta što njih dvojica nisu mogli da ukrste mačeve - mada su proteklih nekoliko nedelja na neki način upravo to činili, samo u drugačijoj razmeri.