Oluja na obzorju

Leana se uspravi, sklanjajući se s Egvene, haljine i nogu prekrivenih onim čudnim voskom, pa se zatetura što dalje od ćelije. Pod u hodniku delovao je čvrsto. Svetlosti, kako samo priželjkuje da i ona može da prigrli izvor! Ali previše je napojena dvokorenom, a štit i da ne spominje.

Egvena se uz Leaninu pomoć diže na noge. Prostorijom je vladao muk, dok je svetiljka treperila, a sve one zurile u ćeliju. Topljenje se zaustavilo, a prečage su se raspolutile, tako da su se gornje polovine zaledile s kapima čelika na krajevima, dok su se donje polovine savile ka unutrašnjosti ćelije. Mnoge prečage spljoštene su do kamenja dok je Leana uzmicala. Pod u ćeliji bio je ulubljen, a kamen rastegnut. To kamenje bilo je izbrazdano od Leaninih noktiju.

Leana ustade, dok joj je srce divlje tuklo u nedrima, shvatajući da je samo nekoliko trenutaka prošlo. Šta da rade? Da prestravljeno pobegnu? Da li će se i ostatak hodnika rastopiti?

Egvena zakorači napred i nogom lupi jednu prečagu. Prečaga joj se oduprla. Leana načini korak napred, a haljina joj zaškripa kada komadići kamena - kao da je reč o malteru - spadoše s nje. Spusti ruku da otrese suknju, ali oseti da je tkanina obložena grubom stenom, a ne voskom.

„Ovakvi događaji sve su češći", spokojno primeti Egvena, gledajući dve Žute. „Mračni postaje snažniji. Poslednja bitka se bliži. Šta vaša Amirlin čini u vezi s tim?"

Musarin je pogleda; visoka i ostarela Aes Sedai delovala je duboko uznemireno. Leana se povede za Egvenom, terajući sebe da bude smirena dok je prilazila Amirlin, i dok su joj komadići kamena padali s haljine.

„Da, pa“, odvrati Musarin. „Ti ćeš se vratiti u svoju sobu, polaznice. A ti...“ Pogleda najpre Leanu, a onda ostatke ćelije. „Moraćemo... da te premestimo."

„A i da mi date novu haljinu pretpostavljam", odvrati Leana, prekrštajući ruke.

Musarin samo na tren pogleda Egvenu. „Odlazi. Ovo više nisu tvoja posla, dete. Mi ćemo se pobrinuti za zarobljenicu."

Egvena stisnu zube, ali onda se okrenu Leani. „Ne gubi nadu“, reče joj i žurnim koracima ode nih hodnik.

Iscrpljena i uznemirena zbog onog mehura zla koji je rastopio kamen, Egvena je žustro hodala prema krilu Kule u kom su bile polazničke odaje. Šta treba da te glupače shvate da nema vremena za razmirice!

Bilo je kasno, tako da je hodnicima hodalo veoma malo žena, a nijedna od njih nije bila polaznica. Egvena je prošla pored nekoliko slugu koje su žurile da završe s kasnim noćnim zaduženjima, u svojim papučama tiho hodajući po pločicama. Ti delovi kule bili su nastanjeni taman dovoljno da po zidovima gore svetiljke, fitilja skraćenih tako da odaju narandžastu svetlost. Stotinu uglačanih pločica presijavalo se od treperavog plamena, tako da su Egveni ličile na oči dok je prolazila pored njih.

Teško joj je bilo da pojmi kako se to tiho veče pretvorilo u zamku koja umalo da nije ubila Leanu. Ako čovek više ne može da veruje ni tlu kojim hoda, čemu onda može? Egvena odmahnu glavom, previše iznurena i bolna da bi u tom trenutku razmišljala o mogućim rešenjima. Jedva da je primetila kad su pločice na podu promenile boju iz sive u tamnosmeđu. Samo je nastavila dalje, u to krilo Kule, brojeći vrata pored kojih je prolazila. Njena su sedma po redu...

A onda se ukopa i namršteno pogleda dve Smeđe sestre: Menadrin - Saldejku - i Negainu. Njih dve su šapatom razgovarale, mršteći se na Egvenu dok je prolazila pored njih. Šta one traže u polazničkim odajama?

Samo malo. Polazničke odaje ne bi trebalo da su popločane smeđim pločicama. Taj deo trebalo bi da je popločan neuglednim sivim pločicama. A vrata u hodniku previše su razmaknuta. Ovo joj uopšte ne liči na polazničke odaje! Zar je toliko umorna da je otišla u potpuno drugom smeru?

Vratila se, opet prošavši pored dve Smeđe sestre. Našla je jedan prozor i pogledala napolje. Pravougaono belo krilo Kule pružalo se oko nje, baš kao što bi i trebalo. Nije se izgubila.

Zbunjeno baci pogled nazad niz hodnik. Menadrin je prekrstila ruke, gledajući Egvenu tamnim očima. Negaina, visoka i vretenasta, ljutitim koracima priđe Egveni. „Šta tražiš ovde u ovo doba noći, dete?“, htede da čuje. „Da li te je neka sestra pozvala? Trebalo bi da spavaš u svojoj sobi."

Egvena bez reči pokaza ka prozoru. Negaina mršteći se baci pogled napolje - pa se ukoči i ote joj se tih uzdah. Pogleda u hodnik, pa opet napolje, kao da ne može da veruje gde se nalazi.

Za nekoliko minuta, pometnja je zavladala čitavom Kulom. Zaboravljena Egvena stajala je sa strane u jednom hodniku, sa skupinom pospanih polaznica, dok su se sestre napeto raspravljale, pokušavajući da reše šta da rade. Izgleda da su dva dela Kule zamenila mesta, pa su usnule Smeđe sestre premeštene iz svojih odaja na višim spratovima dole u krilo. Polazničke sobe - nedirnute - postavljene su u deo u kom su bile odaje Smeđih sestara. Niko se nije sećao nikakvog pokreta ili potresa kada je do te promene došlo, a premeštaj je bio potpun. Red podnih pločica bio je razdeljen po sredini, pa se onda stopio s pločicama iz premeštenog dela Kule.