Oluja na obzorju

Ituralde očisti mač, pa ga vrati u kanije. Kao poslednji oproštaj, isuka Turanov mač i zabi ga u tle pored palog vojskovođe. Ituralde onda opet uzjaha, pa klimnuvši glasniku u znak oproštaja, krenu nazad preko polumračnog polja zastrtog leševima.

Gavrani su počeli da se hrane.

„Pokušala sam da ohrabrim nekoliko slugu i stražara", tiho je govorila Leana, sedeči pored rešetke svoje ćelije. „Ali teško je.“ Nasmeši se i krajičkom oka pogleda Egvenu koja je ispred ćelije sedela na stoličici. „Ovih dana se ne osećam zavodljivo."

Egvena se u odgovor kiselo nasmeši. Činilo se da je razume. Leana je nosila istu haljinu u kojoj je zarobljena, i koja još nije oprana. Svakog trećeg jutra ona je skida sa sebe i služi se jutarnjim vedrom vode - nakon što se obriše vlažnom krpom - da u svom lavoru očisti haljinu. Ali ne može se mnogo bez sapuna. Uplela je kosu u pletenicu kako bi bila makar malo uredna, ali ništa nije mogla da uradi sa svojim iskrzanim noktima.

Leana uzdahnu, razmišljajući o onim jutrima koje je provodila u uglu svoje ćelije, skrivena s vidika, potpuno naga dok je čekala da joj se haljina i podsuknja osuše. To što je Domanka ne znači da voli da paradira gola kao od majke rođena. Pravo zavođenje zahteva umeće i istančanost; golotinja nije ni jedno ni drugo.

Njena ćelija i nije tako loša kakve ćelije mogu da budu - imala je mali ležaj, dobijala je obroke i mnogo vode, a noćnu posudu praznih su joj svakoga dana. Ali nikada joj nisu dozvoljavali da izlazi i uvek su je dve sestre držale pod štitom. Jedina osoba koja joj je dolazila u posetu - izuzev onih koje su pokušavale da od nje izvuku znanje o Putovanju - bila je Egvena.

Amirlin je zamišljeno sedela na stoličici. A ona jeste Amirlin. Nemoguće je razmišljati o njoj ni na koji drugi način. Kako jedno dete može tako brzo da nauči tako mnogo? Ta prava leđa, taj staložen izraz lica. Biti na vlasti nije toliko zasnovano na moći koju imaš, već na nagoveštajima koliko moći imaš. Zapravo, to je umnogome nalik na odnos prema muškarcima.

„Jesi li... nešto čula?“, upita Leana. „Šta nameravaju da rade sa mnom?"

Egvena odmahnu glavom. Dve Žute sestre koje su na obližnjoj klupi sedele i čavrljale, upalile su svetiljku na stolu pored njih. Leana nije odgovorila ni na jedno od pitanja koja su joj njene tamničarke postavljale, a zakon Kule je veoma strog kada je reč o ispitivanju sestara. Ne mogu da je povrede, naročito ne pomoću Moći. Ali mogu je jednostavno ostaviti da čami i da truli.

„Hvala ti što uveče dolaziš da me obiđeš", kaza Leana Egveni, pa proturi ruku kroz rešetku da joj stisne šaku. „Mislim da tebi imam da zahvalim na lome što nisam sišla s uma.“

„Zadovoljstvo mi je“, odgovori Egvena, mada joj se u očima video tračak iscrpljenosti koju nesumnjivo oseća. Neke sesetre koje su obilazile Leanu pomenule su batine koje Egvena dobija kao „pokoru“ zbog svoje neposlušnosti. Baš je čudno kako jedna polaznica može da se tuče dok je podučavaju, a zatvorenica koju ispituju ne može. A Egvena je skoro svake noći dolazila da obiđe Leanu, iako prima batine.

„Oslobodiću te, Leana“, obeća Egvena, i dalje je držeći za ruku. „Elaidina strahovlada ne može da potraje. Uverena sam da neće potrajati dugo.“

Leana klimnu, pa je pusti i ustade. Egvena se uhvati za rešetke i povuče samu sebe na noge, malčice se mršteći zbog tog pokreta. Klimnu Leani u znak pozdrava, pa se kolebljivo namršti.

„Šta je bilo?“, upita Leana.

Egvena pusti rešetke i zagleda se u dlanove. Kao da su bili obloženi nečim blistavim, nalik na vosak. Mršteći se, Leana pogleda rešetke i zapanji se kada ugleda Egvenine otiske u gvožđu.

„Šta za ime Svetlosti..." poče Leana, gurajući prstom jednu rešetku, koja se povi kao topao vosak na rubu zdele sa svećom.

Kamenje pod Leaninim nogama odjednom se pomeri i ona oseti kako tone. Vrisnu, a grudve rastopljenog voska zakapaše s tavanice i počeše da joj se rasprskavaju preko lica. Nisu bile tople, ali jesu bile nekako tečne. I boje kamena!

Ona oštro uzdahnu od straha, pa se zatetura i skliznu kada joj noge još dublje utonuše u previše sklizak pod. Jedna šaka zgrabi njene; diže pogled i vide da je to Egvena drži. Rešetke su se rastopile dok je Leana gledala, tako što se gvožđe iskrivilo, pa pretvorilo u tečnost.

„Upomoć!“, vrisnu Egvena Žutima napolju. „Plamen vas spalio! Prestanite da zurite!"

Leana se borila da nađe uporište, prestravljeno pokušavajući da se duž rešetaka povuče prema Egveni. Hvatala se samo za vosak. Jedno parče rešetke otkinu se i ostade u ruci, gnjecavo joj cureći kroz prste, dok se pod krivio pod njom i usisavao je.

A onda je niti Vazduha zgrabiše i istrgnuše. Sve se zaljulja kada je baciše pravo u Egvenu, tako da se mlađa žena preturi. Dve Žute - sedokosa Musarin i niska Gelarna - skočile su na noge, okružene sjajem saidara. Musarin je zvala u pomoć, razrogačeno gledajući kako se ćelija topi.