Oluja na obzorju

Ne, najbolje je da trenutno ne razmišlja o njemu. Lan će biti dobro. Biće u opasnosti tek na kraju svog putovanja, koje će se protezati preko hiljada milja. Tek na tom kraju on namerava da se baci na Senku, kao jedna jedina strela puštena na zid od cigala.

Ne!, pomislila je. Neće biti sam. Pobrinula sam se za to.

„U redu", kaza Ninaeva, terajući sebe da se usredsredi, „hajde da nastavimo." Ničim nije pokazivala kako smatra da je Dejđin uticajnija od nje. Čini joj uslugu, skrećući joj pažnju s jada. Makar joj je Korela tako objasnila. Svakako da Ninaeva nema koristi od njihovih sastanaka. Ona nema šta da dokaže, jer jeste Aes Sedai, ma šta ostale mislile ili htele da kažu.

Sve je to samo obmana da bi se pomoglo Dejđin. To je to. Ništa drugo.

„Evo osamdeset prvog tkanja", reče Bela. Sjaj saidara blesnu oko nje i ona stade da usmerava stvarajući veoma zamršeno tkanje Vatre, Vazduha i Duha. Zamršeno, ali beskorisno. To tkanje stvara tri vatrena prstena u vazduhu, koji sijaju nekakvom neobičnom svetlošću, ali čemu to? Ninaeva već zna kako da stvori ognjene kugle i svetlosne lopte; zašto traći vreme učeći tkanja koja su samo ponavljanje onoga što već zna, samo teže i zamršenije? I zašto svaki prsten mora biti neznatno drugačije boje?

Ninaeva nehajno mahnu rukom, ponavljajući tkanje tačno do najsitnijih pojedinosti. „Zaista", kaza, „ovo mi deluje najbeskorisnije! Čemu sve to?"

Dejđin napući usne. Ništa ne reče, ali Ninaeva je znala kako Dejđin misli da bi sve to za Ninaevu trebalo da bude daleko teže nego što jeste. Nakon nekog vremena, žena progovori. „Ne sme da ti se mnogo toga kaže o iskušavanju. Jedino što smem da ti kažem jeste da ćeš morati da ponoviš ova tkanja - i to do tančina - a dok to činiš, bićeš pod neverovatnim pritiscima. Shvatićeš kada dođe taj trenutak."

„Čisto sumnjam", ravnim glasom odgovori Ninaeva, tri puta ponavljajući tkanja dok je govorila. „Sem toga - kako mi se čini da sam ti već deset puta rekla - neću prolaziti kroz iskušavanje. Već sam Aes Sedai."

„Naravno da jesi, draga."

Ninaeva stisnu zube. Bila je to loša zamisao. Kada je prišla Koreli - koja bi trebalo da je pripadnica Ninaevinog ađaha - ta žena je odbila da je prihvati kao sebi ravnu. Bila je prijatna u vezi s tim, kao što Korela često i jeste prijatna, ali njen stav je bio jasan. Čak je delovala kao da je puna saosećanja. Saosećanja! Kao da je Ninaevi potrebno njeno sažaljenje. Iznela je zamisao da bi Ninaevinoj verodostojnosti bilo od pomoči kada bi naučila stotinu tkanja koje svaka Prihvaćena mora da nauči za iskušenje nakon koga postaje Aes Sedai.

Muka je u tome što je to Ninaevu postavilo u okolnosti u kojima se prema njoj ponašaju bezmalo kao da je opet učenica. Ona zaista uviđa koliko je korisno znati tih stotinu tkanja - premalo je vremena provela učeći ih, a znaju ih doslovce sve sestre. Međutim, kada je prihvatila to podučavanje, nije joj bila želja da nagovesti kako ona sebe vidi kao učenicu! Krenula je rukom ka pletenici, ali zaustavila se. To što očigledno pokazuje šta oseća još je jedan činilac koji utiče na to kako se druge Aes Sedai ponašaju prema njoj. Kad bi samo imala ono bezvremeno lice! Bah!

Dejđinino naredno tkanje načinilo je zvuk nalik na nekakvo pucanje, a tkanje je opet bilo nepotrebno zamršeno. Ninaeva ga i ne razmišljajući ponovi, istovremeno ga učeći napamet.

Dejđin se na tren zagleda u tkanje, a na licu joj se videlo da je rasejana.

„Šta je bilo?“, razdraženo je upita Ninaeva.

„Hmm? O, ništa. Samo... kada sam poslednji put izatkala to tkanje, upotrebila sam ga da iznenadim... ja... nije bitno."

Iben. Njen Zaštitnik je bio veoma mlad - bilo mu je možda petnaest ili šesnaest godina - i bio joj je veoma drag. Iben i Dejđin igrali su se kao dečak i njegova starija sestra, umesto da se ponašaju kao Zaštitnik i Aes Sedai.

Šesnaestogodišnji dečak, pomislila je Ninaeva, mrtav. Da li Rand baš mora da ih prihvata tako mlade?

Dejđinino lice se ukoči; obuzdavala je svoja osećanja daleko bolje nego što bi to Ninaeva mogla.

Svetlost dala da se nikada ne nađem u tim okolnostima, pomislila je. Bar ne još mnogo, mnogo godina. Lan još nije njen Zaštitnik, ali namerava da ga što je pre moguće učini Zaštitnikom. Naposletku, već joj je suprug. I dalje je besna zbog toga što Mirela drži njegovu vezu.

„Dejđin, možda bih mogla da ti pomognem", reče Ninaeva i nagnu se napred, pa spusti ruku na ženino koleno. „Možda ako bih pokušala s Lečenjem..."

„Ne“, šturo odvrati ova.

„Ali..."

„Čisto sumnjam da bi mogla da pomogneš."

„Sve se može Izlečiti", tvrdoglavo kaza Ninaeva, „pa makar još mi ne znale kako. Sve sem smrti.“