Oluja na obzorju

Ruark ničim nije pokazao da je besan, mada se Ninaevi ipak učinilo da je čvršće stisnuo svoju šoljicu. „Podelio sam vodu s tobom, Rande al’Tore", reče mu. „Nisam mislio da ćeš me dovesti ovamo da bi me vređao."

„Nisu to uvrede, Ruarče", odgovori Rand. „Već samo istine. Nemamo vremena za gubljenje."

„Nema vremena, Rande al’Tore?", upita Bael. Poglavar Gošijen Aijela bio je veoma visok čovek i delovalo je kao da se nadnosi nad svima ostalima, čak i dok je sedeo. „Mnoge od nas si ostavio da mesecima čamimo u Andoru a da nismo imali ništa da radimo sem da glancamo koplja i plašimo mokrozemce! Sada si nas poslao u ovu zemlju i to s naređenjima koja je nemoguće sprovesti u delo, a tek nekoliko nedelja kasnije tražiš učinak?"

„U Andoru ste bili kako biste pomogli Elejni", odvrati Rand.

„Ona našu pomoć nije želela, niti joj je bila potrebna", odvrati Bael i frknu. „I bila je u pravu zato što je odbila pomoć. Radije bih pretrčao čitavu Pustaru sa samo jednom mešinom vode nego što bih da mi neko drugi pokloni vodstvo nad mojim klanom."

Rand se opet natmuri, a oči mu sevnuše, što Ninaevu opet podseti na oluju koja se sprema na severu.

„Ova zemlja je razbijena, Rande al’Tore", kaza Ruark, glasa spokojnijeg od Baelovog. „Nije izgovor objašnjavati kako stvari stoje i nije kukavičluk biti oprezan pred teškim zadatkom."

„Ovde mora da zavlada mir", procedi Rand. „Ako ne možete da uspete..."

„Dečko", prekinu ga Kecuejn, „možda bi sada hteo da zastaneš i da razmisliš. Koliko su te puta Aijeli izneverili? A koliko si često ti izneverio, povredio ili uvredio njih?"

Rand smesta zatvori usta, a Ninaeva stisnu zube zato što ona ništa nije rekla. Pogleda Kecuejn, kojoj su doneli stolicu za sedenje - Ninaeva nije mogla da se seti da ju je ikada videla kako sedi na podu. Stolica je očigledno doneta iz majura; bila je napravljena od bledih elgilrimskih rogova - koji su se širili kao rastvoreni dlanovi - i na njoj je bio crveni jastučić. Avijenda pruži Kecuejn šoljicu čaja, a ona ga srknu, pazeći da se ne ispeče.

Uz očigledan napor Rand obuzda svoju narav. „Izvinjavam se, Ruarče, Baele. Poslednjih nekoliko meseci bilo je... iznurujuće."

„Nemaš toh", odvrati Ruark. „Ali molim te - sedi. Hajde da podelimo hlad i da razgovaramo uljudno."

Rand čujno uzdahnu, pa klimnu i sede ispred druge dvojice. Nekoliko Mudrih koje su prisustvovale - Amis, Melaina, Bair - izgleda nisu želele da učestvuju u razgovoru. One su samo posmatrači, baš kao - shvatila je Ninaeva - što je i ona.

„Prijatelji moji, moramo imati mir u Arad Domanu", kaza im Rand, razmotavajući po ćilimu kojim je šator bio zastrt jednu kartu, tako da bude između njih.

Bael odmahnu glavom. „Dobrejn Taborvin je imao uspeha s Bandar Ebanom", reče, „ali Ruark je govorio istinito kada je ovu zemlju nazvao razbijenom. Podseća na parčad porcelana Morskog naroda, bačenog s vrha neke visoke planine. Rekao si nam da otkrijemo ko je na vlasti i da vidimo možemo li da povratimo red. Pa, koliko vidimo, niko nije na vlasti. Svaki grad prepušten je samome sebi."

„Šta je sa Savetom trgovaca?" upita Bašer, sedajući pored njih i gladeći brkove zglavkom jednog prsta dok je proučavao kartu. „Izviđači mi kažu da oni i dalje imaju neku vlast."

„U gradovima kojima vladaju - to je istina", odgovori Ruark. „Ali njihov uticaj je slab. U prestonici je samo jedna njihova pripadnica, koja tamo ima malo vlasti. Stali smo u kraj borbama po ulicama, ali samo uz veliki napor." On odmahnu glavom. „To se dešava kada ljudi pokušavaju da vladaju zemljom većom od one koja potpada pod jedan klan. Bez svog kralja, ti Domanci ne znaju ko je glavni."

„Gde je on?“, upita Rand.

„Niko ne zna, Rande al’Tore. Nestao je. Neki kažu pre više meseci, a drugi kažu da su prošle godine."

„Možda ga je Grendal otela“, prošapta Rand, gledajući kartu. „Ako je ovde. Da, mislim da verovatno jeste ovde. Ali gde? Svakako nije u kraljevskoj palati - to nije njen običaj. Biće u nekom mestu koje je njeno - i gde može da prikaže svoje trofeje. To je mesto koje je već samo po sebi trofej, ali nije očigledno. Da, znam. U pravu si. Tako je ranije radila...“

Toliko je poznaju! Ninaeva zadrhta. Avijenda kleknu pored nje, prinoseći joj šolju čaja. Ninaeva je prihvati, pa je pogleda u oči, a onda zausti da prošapne jedno pitanje. Avijenda odsečno odmahnu glavom. Kasnije, kao da je govorio izraz njenog lica. Avijenda se diže na noge i povuče u zadnji deo šatora, a onda, mršteći se uze svoju rasenjenu tkaninu i poče da izvlači nit po nit. Čemu to?

„Kecuejn", upita Rand, prestavši da šapuće i mumla i digavši glas. „Šta znaš o Savetu trgovaca?"