Oluja na obzorju

Pogleda je. „Možeš da ideš“, kaza joj pa priđe procepu u vazduhu i prođe kroz njega. Šta bi ona dala kada bi Nensi mogla naučiti kako to da radi. Poslednja marat’damane prošla je kroz rupu koja se zatvorila, tako da su Falendra i ostale ostale same. Bile su potpuno jadne. Talha je i dalje plakala, a Malijan je izgledala kao da će joj svakog časa pozliti. Nekoliko ostalih behu krvave po licima pre nego što su se umile, tako da su im se na koži zadržale crvene mrlje i ljuspice skorene krvi. Falendri je bilo drago što joj je pošlo za rukom da ne prihvati Lečenje za sve njih. Videla je kako jedan od onih muškaraca Leči pripadnike Zmajeve družine. Ko zna kakvu bi prljavštinu te izopačene ruke ostavile za sobom?

„Budite snažne“, zapovedi ona ostalima, osećajući se daleko nesigurnije nego što je zvučala. On ju je zaista oslobodio! Gotovo da se nije smela ni nadati da će se to desiti. Najbolje da brzo pođe. Veoma brzo. Ona natera ostale da uzjaše konje koje su im dali, pa za nekoliko minuta pojahaše ka jugu, prema Ebou Daru, a svaka sul’dam jahala je sa svojom damane pored sebe.

Događaji koji su se toga dana odigrali mogli bi uzrokovati da joj damane budu oduzete i da joj bude zabranjeno da ikada više drži a’dam. Pošto Anat više nema, zahtevaće se da neko bude kažnjen. Šta li će visoka gospa Surot reći? Damane mrtva, a Ponovorođeni Zmaj uvređen.

Zacelo je najgore što joj se moglo desiti beše to što je izgubila a’dam. Neće valjda od nekoga kao što je ona napraviti da’kovejl? Od same pomisli na to, kiselina joj se opet diže iz želuca.

Moraće pažljivo da objasni šta se sve tog dana dešavalo. Mora da postoji neki način kako da to iznese, a da ne izgubi glavu.

Dala je reč Zmaju da će se obratiti neposredno Kćeri Devet meseca - i to će učiniti. Ali možda to neće učiniti smesta. Mora pažljivo da razmisli. Mora da razmisli veoma pažljivo.

Pribila se konju uz vrat, terajući svog ata ispred ostalih. Tako niko neće videti suze osujećenosti, bola i užasa koje su joj ispunile oči.

Tajli Kirgan, poručnik-general Svepobedničke vojske, sedela je na svom konju, povrh šumom prikrivenog vrha jednog brda i gledala ka severu. Ova zemlja je tako drugačija. Njena domovina je Maram Kašor, jedno suvo ostrvo na krajnjem jugoistoku Seanšana. Lumino drveće koje tamo raste potpuno je pravo i ogromno, a široko lišće s njihovih krošnji podseća na čelenke kose pripadnika Visoke krvi.

Ono što u ovim krajevima prolazi kao drveće, u poređenju s lumama liči na izobličeno široko žbunje. Granje tog drveća podseća na prste ostarelih vojnika, ukočene od godina držanja mačeva. Kako ono beše meštani zovu te biljke? Četkasto drveće? Baš neobično. Kad samo pomislim da su neki od njenih predaka možda potekli odatle, pre nego što su s Lutejrom Pendragom zaplovili ka Seanšanu.

Njena vojska marširala je drumom ispod brda tako da se prašina dizala visoko. Hiljade i hiljade vojnika. Manje nego što je ranije imala, ali ne mnogo manje. Dve nedelje su prošle od bitke protiv lijela, u kojoj je plan Perina ljbare onako zadivljujuće sproveden u delo. Borba rame uz rame s takvim čovekom uvek je gorko-slatko iskustvo. Slatko zbog njegove blistavosti. Gorko zbog brige da će se jednoga dana njih dvoje suočiti na bojnom polju. Tajli ne spada među ljude koji uživaju u izazovnoj borbi. Oduvek je više volela da pobedi bez velike muke.

Neke vojskovođe kažu da ako nema muke nema ni nagona za poboljšanjem. Što se Tajli tiče, ona misli da će se njeni ljudi i ona poboljšavati na terenima za obuku, a mučenje prepustiti neprijateljima.

Ne bi volela da se suoči s Perinom. Ne, ne bi volela. I to ne samo stoga što joj je on drag. Začu se tih bat kopita. Ona baci pogled u stranu taman da vidi kako Mišima tera svog konja, jednog bledog škopca, pored njenog. Kalpak mu je bio privezan za sedlo, a lice prepuno ožiljaka, zamišljeno. Njih dvoje baš su divan prizor. I na Tajlinom licu ima starih ožiljaka.

Sada kada je Tajli uzdignuta među Krv, Mišima je pozdravi s više poštovanja nego ranije. Ta poruka, uručena rakenom, bila je neočekivana. Bila je to počast na koju se još nije navikla.

„I dalje razmišljaš o bici?“, upita Mišima.

„Razmišljam“, odgovori Tajli. I nakon dve nedelje sve misli su joj bile posvećene tome. „Šta ti misliš?“

„O Ajbari, je li?“, upita Mišima. I dalje joj se obraćao kao prijatelj, iako je izbegavao da je pogleda u oči. „On je dobar vojnik. Možda previše usredsređen, previše gonjen strastima. Ali dobar.“

„Da“, odgovori Tajli, pa odmahnu glavom. „Svet se menja, Mišima, a ne možemo da predvidimo kako. Najpre ljbara, a onda neobičnosti.“

Mišima zamišljeno klimnu. „Ljudi ne žele da pričaju o njima.“

„Tih događaja ima previše da bi bili samoobmane“, odvrati Tajli. „Izviđači vide nešto.“

„Ljudi ne mogu tek tako da nestanu“, primeti Mišima. „Misliš li da je posredi Jedna moć?“