Oluja na obzorju

„Ne znam šta je posredi“, odgovori mu ona, pa pogleda drveće oko sebe. Neko drveće pokraj kojeg je ranije projahala počelo je da pušta mladice, ali ne i to drveće koje je sada oko nje. Podsećalo ju je na kosture, iako je bilo dovoljno toplo za početak setve. „Ima li u Halamaku ovakvog drveća?“

„Ne baš takvog“, odgovori Mišima. „Ali viđao sam slično.“

„Zar ne bi trebalo da je već pustilo pupoljke?“

On slegnu ramenima. „Ja sam vojnik, generale Tajli.“

„Nisam primetila“, ona mu zajedljivo odgovori.

On zastenja. „Hteo sam da kažem da ne obraćam pažnju na drveće. Drveće ne krvari. Možda je trebalo da pusti pupoljke, a možda i ne. Malo toga sa ove strane okeana ima smisla. Drveće koje u proleće nema pupoljke samo je još jedna neobičnost. Bolje to nego još marat’damane koje se ponašaju kao da pripadaju Krvi, a svi im se klanjaju i sklanjaju s puta.“ Vidno se naježi.

Tajli klimnu, ali nije delila njegovu odbojnost. Ne potpuno. Nije baš bila sigurna šta da misli o Perinu Ajbari i njegovim Aes Sedai, a kamoli o njegovim Aša’manima. A o drveću ne zna ništa više od Mišime. Ali nekako oseća da bi trebalo da pušta pupoljke. A oni ljudi koje izviđači stalno viđaju po poljima - kako mogu tako brzo da nestanu, čak i pomoću Jedne moći?

Komornik je tog dana otvorio jednu vreću putnih namirnica i našao samo prah. Tajli bi naredila da se otpočne potraga za lopovom ili šaljivdžijom koji je za to odgovoran da Komornik nije uporno tvrdio da je pre svega nekoliko trenutaka proverio tu vreću. Karm je valjan čovek; godinama je komornik. On ne greši.

U tim krajevima je tako uobičajeno da hrana truli. Karm za to krivi vrelinu u toj neobičnoj zemlji. Ali putne namirnice ne mogu ni da istrule ni da se pokvare, a svakako ne tako nepredvidljivo. U poslednje vreme sva znamenja su loša. Jutros je videla dva mrtva pacova kako leže na leđima, a jedan grize rep drugome. Bilo je to najgore znamenje koje je u životu videla i još se ježila od pomisli na njega.

Nešto se dešava. Perin nije bio voljan da priča o tome, ali videla je koliko ga to pritiska. Zna daleko više nego što joj je rekao.

Ne možemo priuštiti da se borimo protiv ovih ljudi, pomislila je. To je buntovna misao, koju ne može da podeli s Mišimom. Ne usuđuje se ni da razmisli o tome. Carica, neka bi živela večno, naredila je da se ova zemlja povrati. Surot i Galgan su bili caričine odabrane vođe tog poduhvata, sve dok se Kći Devet meseca nije otkrila. Premda Tajli ne zna kakvi su stavovi visoke gospe Tuon, i Surot i Galgan žele da pokore ovu zemlju. To je jedino u čemu su saglasni.

Niko od njih ne bi poslušao predlog da među žiteljima ove zemlje potraže saveznike umesto neprijatelja. Takva pomisao bliska je izdaji, a u najmanju ruku je neposlušnost. Uzdahnu i okrenu se Mišimi, spremajući se da izda naredbu da se počne sa izviđanjem i traženjem mesta gde će se dići tabor za to veče.

U tome se ukoči. Mišimi je vrat bio probijen strelom, groznom i zubatom. Nije čula kada ga je strela pogodila. On je pogleda pravo u oči, ošamućen, pokušavajući da progovori, ali iz usta mu samo pokulja krv. On skliznu iz sedla i skljoka se na tle kada nešto ogromno projuri kroz žbunje pored Tajli, tako da je suvo granje pucalo, i baci se na nju. Ona jedva stiže da isuče mač i vikne pre nego što se Prašinar - dobar i valjan bojni konj, koji je nikada u bici nije izneverio - u strahu prope i zbaci je na zemlju.

To joj je verovatno spaslo život kada je njen napadač zamahnuo mačem debelog sečiva i zasekao u sedlo u kom je Tajli do maločas bila. Ona skoči na noge tako da joj oklop zazveketa i zaurla na uzbunu. „Na oružje! Napad!“

Njen glas se pridruži stotinama drugih glasova koji viknuše doslovce u isto vreme. Ljudi zavrištaše. Konji zanjištaše.

Zaseda, pomislila je dižući sečiva. A mi smo se samo ušetali u nju! Gde su izviđači? Šta se dogodilo? Ona se se baci na čoveka koji je pokušao da je ubije, a on se frkćući okrenu.

Ona tek tada vide šta je zapravo on. Ne baš čovek - već nekakvo stvorenje izopačenih crta, glave prekrivene oštrom smeđom kosom, čela preširokog i naborane debele kože. Te oči bile su uznemirujuće nalik ljudskim, ali nos ispod njih bio je spljošten kao svinjski, a iz usta su štrčale dve velike kljove. Stvorenje zaurla na nju, a bale se rasuše s njegovih bezmalo ljudskih usana.

Krvi mojih zaboravljenih očeva, pomislila je. U šta smo mi to zabasali? Stvorenje je bilo pravi košmar, otelotvoren i pušten da ubija. Bilo je to stvorenje koje je oduvek smatrala sujeverjem.

Ona jurnu na njega, skrenuvši svojim sečivom udarac njegovog debelog mača kada stvor pokuša da je napadne. Munjevito se okrenula, zauzimajući stav Mlaćenje žbunja, i odrubila mu ruku u ramenu. Ona zadade još jedan udarac, pa se odrubljena glava zakotrlja po zemlji pored ruke. Stvor se zatetura, nekako načinivši još tri koraka, pa se skljoka.