Пикник поред пута

Зелембаћи — то је добра ствар. Ја отворих врата и видех — стоји Кирил го, само у гаћама, весео и раздраган, и пружа ми коверту.

— Држи — каже. — Од захвалног човечанства.

— Јебало те човечанство. Кол’ко има пара?

— За изузетан плен и за херојско држање у опасним ситуацијама — две месечне плате!

Е, да. Тако се већ може живети. Кад би ми овде за сваку «празну кутију» давали по две плате, ја бих одавно послао Ернеста где треба.

— Па, јеси ли задовољан — пита Кирил а осмех му од увета до увета.

— Онако — кажем. — А ти?

Он не рече ништа, само ме загрли, притисне на своје мокре груди и одгурне, па оде у суседну кабину.

— Еј! — викнух за њим. — А шта нам ради Тендер? Сигурно пере гаће?

— То ти мислиш. Тендера су опколили новинари, и да га видиш само како је сад важан... Тако им компетентно излаже...

— Како им излаже? — питам.

— Компетентно.

— Добро — кажем. — Убудуће ћу носити речник са собом. — А онда као да ме је струја ударила. — Чекај, Кириле! — викнух. — Изађи напоље!

— Па већ сам се скинуо — одговара он.

— Излази, не изводи!

Кирил изиђе. Ја га дохватих за рамена и окретох. Ништа. Учинило ми се. Леђа су му чиста. Срце ми се смирило.

— Шта си се закачио за моја леђа? — пита он.

Пљеснуо сам га по леђима, вратио се у своју кабину и затворио се. Нерви, ђаво да их носи.

Тамо ми се причињавало, овде ми се причињава. До ђавола са свим! Напићу се данас као свиња. Да ми је одрати оног Ричарда! Али како игра та хуља... Ни са каквим картама не могу га добити. Већ сам пробао да варам на разне начине...

— Кириле! — викнух. — Хоћеш ли доћи данас у «Боржч»?

— Колико пута сам ти говорио да није «Боржч», него «Боршч»...

— Не гњави! Пише «Боржч». Нећеш ваљда ти да нас учиш. Онда, долазиш или не? Да одеремо оног Ричарда...

— Не знам, Ред. Ти, какав си припрост човек, и не схваташ какву смо ми то ствар данас донели...

— А ти, као схваташ?

— Не схватам ни ја; то је тачно. Али сад је, пре свега, јасно за чега су те «празне кутије» служиле, а осим тога, ако се једна моја идеја покаже добра... Написаћу чланак и посветићу га лично теби: Редрику Шухарту, почасном талкеру, са поштовањем и захвалношћу посвећено.

— И онда ће ме ћоркирати на две године.

— Али зато ће твоје име ући у науку. Та ствар ће се одсад звати «Шухартов цилиндар». Како ти звучи?

Док смо се тако пецкали ја се обукох. Гурно сам празну пљоску у џеп, пребројао новчанице и кренуо.

— Срећан ти рад, сложени човече...

Он не одговори — вода је гласно шумела.

Гледам — у ходнику господин Тендер, сав црвен и надувен као ћуран. Око њега гомила — ту су и сарадници, и новинари, и пар наредника са ручка, још жваћу, а он се распричао. «Техника, са којом ми располажемо — лупета — даје готово стопроцентну гаранцију успеха и безбедности...» Ту ме је угледао и одмах се мало смањио — осмехује се збуњено, маше руком. Време је да збришем, помислих. Кренуо сам према излазу, али касно. Чујем — трче за мном.

— Господине Шухарте! Господине Шухарте! Пар речи о гаражи!

— Немам коментара — одговарам ја и прелазим у трк. Али баш ћеш од њих побећи: један, с микрофоном — здесна, други, са камером — слева.

— Јесте ли видели у гаражи нешто необично? Само пар речи.

— Немам коментара! — вичем, држећи лице окренуто од објектива. — Гаража као гаража.

— Хвала. Какво је ваше мишљење о турбоплатформама?

— Најлепше — кажем и нишаним у врата.

— Шта мислите о циљевима Посете?

— Обратите са научницима — одговарам и — напоље.

Чујем — наваљују с друге стране. Онда им кажем кроз затворена врата:

— Предлажем вам да питате господина Тендера зашто му је нос као цвекла. Он због урођене скромности неће ништа да каже о томе, а то нам је био најзанимљивији доживљај.

Како су одјурили назад! Одгалопираше као крдо коња. Ја сачеках минут — тишина. Извирих — никог. И пођох даље, звиждућући. Сишао сам у хол, показао оном грмаљу пропусницу, а он ми салутира. Хероју дана.

— Вољно, наредниче — кажем. — Задовољан сам вама.

Он се осмехује, богзна како задовољан.

— Е, Риђи, свака ти част — каже он мени. — Поносан сам што имам таквог познаника.

— Шта — кажем — имаћеш шта да причаш девојкама кад се вратиш у Шведску?

— Још питаш! — каже. — Топиће се кô свеће.

Није он тако лош момак. Ја, искрено говорећи, такве високе и румене не волим. Девојке луде за њима, а зашто, у ствари? Па није ту ствар у висини... Идем ја тако улицом и питам се, у чему је ствар?

Сунце сија, а улица пуста. И одједном сам пожелео да видим Гуту. Просто тако. Да је гледам и да је држим за руку. После Зоне човеку и не остаје друго него да држи девојку за руку. Посебно кад се сетиш каква се деца рађају сталкерима... Ма каква Гута, мени сад треба најмање једна флаша нечег жестоког.

Прешао сам аутомобилско паркиралиште и налетео на кордон. Стоје два патролна возила у свој својој лепоти, велика, жута, са рефлекторима и митраљезима, а керови у плавим шлемовима сву улицу су преградили, не може се проћи. Ја продужавам оборене главе, боље је да не гледам у њих, дању је уопште најбоље да их не гледам: има међу њима два-три типа за које је боље да их не препознам.