Пикник поред пута

— Ништа — кажем ја. — Наоколо је ближе. — И бацих последњу матицу на асфалт.

Даље је већ ишло лакше. Нашао сам ону пукотину и то потпуно чисту — ничим није у међувремену обрасла, није променила боју... Гледао сам је као доброг старог познаника, који нас је довео до саме капије гараже боље од свих маркера заједно.

Наредих Кирилу да нас спусти на метар и по, легох на стомак и загледах се кроз отворена врата. Испочетка, због сунца, ништа нисам видео — све црно унутра, а онда ми се очи навикоше и видех да се у гаражи одонда наизглед ништа није променило. Онај кипер као што је стајао на каналу у бетонском поду тако и сад стоји, без рупа, без мрља, и сâм под је као пре — вероватно зато што се «вештичјих пихтија» у каналу скупило сасвим мало, нису одонда ниједном испузале напоље. Једно ми се само не допада: у самом дну гараже, поред канистара, нешто се сребри. Раније тога није било. Али добро, сребри се, па нек’ се сребри, нећемо се сад враћати због тога. А и не сија јако, тек-тек, спокојно и некако нежно... Подигох се, отресох прашину са одела и погледах унаоколо. Они камиони стоје на свом месту стварно као нови — од прошлог лета као да су постали још новији — а цистерна је скроз зарђала и још мало па ће почети да се распада. Ено и оне камионске гуме која се налази и на њиховој мапи...Нешто ми се не допада та гума. Некако јој је сенка ненормална. Сунце нам је иза леђа, а сенка као да се пружа према нама. Добро, није важно, ионако је далеко. Само, шта се то унутра сребри? Или ми се то само чини? Сад би најбоље било сести, запалити и размислити: зашто се над канистрима нешто сребри, зашто се поред не сребри, зашто је онаква сенка од гуме... Барбриџ је причао нешто о сенкама, да су чудне али безопасне. Са сенкама се овде свашта дешава. Али шта се то сребри унутра? Као паучина у шуми између два стабла. Какав ју је то паук тамо исплео? Никад још у Зони нисам видео ни инсекте ни пауке. Најгоре је што моја «пуна кутија» лежи на два корака од тих канистара. Требало је одмах да је однесем и сад не бих имао бриге. Али била је претешка тако пуна — да је подигнем, то сам још и могао, али да је вучем на леђима, па још ноћу, па још пузећи... А ко ниједном није носио «празну кутију» нека проба: кô кад би хтео да понесеш десет литара воде без посуде... Шта сад да радим? Мора се ићи по њу. Да ми је гутљај... Окренуо сам се Тендеру и рекао:

— Ја и Кирил ћемо сад у гаражу. Ти остајеш овде као возач, али управљач да не дираш без мог наређења шта год да се деси, макар земља под тобом горела. Ако побегнеш — наћи ћу те на оном свету.

Он ми озбиљно клима, кô вели, нећу побећи. Нос му је као шљива — добро сам га опаучио.

Дакле, лагано сам спустио лествице, погледао још једном на оно сребрно, махнуо Кирилу и почео силазити. Стадох на асфалт и чекам да се он спусти са друге стране.

— Не жури се — кажем. — Полако. Не дижи прашину.

Стојимо на асфалту, «платформа» се поред нас лагано љуља, лествице шкрипућу. Тендер нас гледа преко ограде а у очима му страх. Треба да кренемо. Кажем Кирилу:

— Иди два корака иза мене, стопу у стопу, гледај ме добро, не зевај.

Пођох. На улазу сам стао и осврнуо се. Колико је, ипак, лакше радити дању него ноћу! Сећам се како сам лежао на овом улазу. Црно као у гробу, «вештичје пихтије» из канала пружају језике плавичасте као пламен од алкохола, али, што је интересантно — тај пламен ништа не осветљава, чак као да све постаје још тамније од њега. А сад — милина! Очи су ми се навикле на полумрак унутра и све је преда мном као на длану, чак се и прашина у ћошковима види. И заиста, нешто се тамо сребри, некакве сребрне нити налик паучини протежу се између канистара и таванице. Можда то и јесте обична паучина, али боље је држати се даље од тога. И ту сам направио непоправљиву грешку. Требало је да позовем Кирила да стане поред мене, сачекам да му се очи навикну на полутаму и покажем му — прстом ако треба — ту паучину. Али ја сам навикао да радим сâм, све сам добро видео а заборавио сам да и Кирил треба да види.

Закорачио сам унутра и право према канистрима. Чучнуо сам испред «кутије»; гледам, нема паучине на њој. Узео сам један крај и кажем Кирилу:

— Хајде, прихвати. Само пази — тешка је...

Подигох главу и погледах га — и грло ми се у секунди стегло, ни реч не могу да изустим!

Хтедох да викнем: стани, ни макац! — и нисам могао. А вероватно не би ни помогло, све се тако брзо десило. Кирил је прекорачио «кутију», окренуо се задњицом према канистрима и читавим леђима заронио у оно сребрно. Ја само затворих очи. Све у мени је замрло, ништа не чујем, чујем само како се она паучина кида. Са онаквим слабашним сувим пуцкетањем, као најобичнија паучина, само малко гласније. Чучим ја тако затворених очију, не осећам ни руке ни ноге, а Кирил ме пита:

— Па, је л’ идемо?

— Идемо — кажем.

Подигли смо кутију и кренули напоље, корачајући постранце. Тешко је то чудо, ни двојици није лако да је носе. Изишли смо на сунце и стали код «платформе». Тендер већ пружа шапе.

— Хајдемо сад — каже Кирил. — Ј’ен, два...

— Не — прекидам га. — Сачекај. Спусти је доле.