Пикник поред пута

— Моли се! — вичем. — Сталкере пуштају у рај преко реда!

А он се одједном осмехне и потапше ме по рамену, кô вели, не бој се, са мном нећеш пропасти, а ако и пропаднеш, шта има везе, само једном се умире. Е, баш је смешан!

Показали смо пропуснице последњем нареднику — заправо, овај је био поручник, чак га и познајем, његов стари продаје оградице за гробове у Рексополу — а «летећа платформа» је већ ту, довезли су је момци из ППС-а и паркирали код самог улаза. И све остало је већ ту: и хитна помоћ, и ватрогасци, и наша врла гарда, неустрашиви спасиоци — гомила килавих ленштина са њиховим хеликоптером.

Дабогда их моје очи не виделе!

Попели смо се на «платформу», Кирил стаде за управљач и рече:

— Па, Ред, командуј!

Ја без журбе повукох патент на грудима, извадих из унутрашњег џепа пљоску, добро повукох, наврнух затварач и вратих пљоску у џеп. Не могу без тога. Већ ко зна који пут идем у зону, а без тога не могу. Она двојица ме гледају и чекају.

— Та-ко! — кажем. — Вас не нудим, јер идем са вама први пут и не знам како алкохол делује на вас. План рада је следећи. Све што ја наредим извршаваћете моментално и беспоговорно. Ако неко буде отезао или постављао питања звизнућу га где стигнем — унапред се извињавам. На пример, ако наредим Тендеру да иде на рукама, онда ти, господине Тендер, има да подигнеш своје дебело дупе и да урадиш тачно као што сам ти рекао. Иначе своју болесну ћеркицу вероватно више никад нећеш видети.

Јасно? А ја ћу се већ побринути да је видиш.

— Ти, Ред, само немој заборавити да наредиш — дахће Тендер, већ сав црвен и презнојен. — Ако треба ићи ћу и на зубима, не на рукама. Био сам ја већ тамо, нисам новајлија.

— Ви сте обојица за мене новајлије — кажем. — А ја сигурно нећу заборавити да наредим; буди миран. Узгред, је л’ умеш да возиш ову ствар?

— Уме — одговара за њега Кирил. — Одлично вози.

— Онда у реду — кажем. — Спуштај поклопац, отварај визире! Полако напред по маркерима, висина три метра. Код двадесет седмог маркера стани.

Кирил је подигао «платформу» на три метра и полако кренуо напред, а ја сам неприметно окренуо главу и дунуо преко левог рамена. Гледам — гардијски спасиоци ушли су у свој хеликоптер, ватрогасци устадоше са поштовањем, онај идиот од поручника стоји у капији и салутира, поздравља нас, а изнад свега тога види се велики плакат са већ избледелим натписом: «Добро дошли, господо ванземаљци!» Тендер се спремао да им свима одмахне, али ја га звизнух лактом у слабине па га је прошла воља за тим. Даћу ти ја опраштање!...

Полетели смо.

Десно од нас била је зграда Института, лево кужни кварт и ми смо летели од маркера до маркера по самој средини улице. Одавно већ том улицом нико није корачао ни возио. Асфалт је сав попуцао, пукотине су обрасле травом, али трава је још увек била наша, људска. А на тротоару лево већ је израсла некаква црна бодљакуша, и по тој бодљакуши лепо се видело одакле почиње Зона: црна трава поред самог коловоза као да је косом одсечена. Да, ти ванземаљци ипак су били уредни момци. Засвињили су, истина, много, али су зато и одредили јасне границе. Чак ни «вреле пахуље» не лете на нашу страну из Зоне — иако их ветар, рекло би се, носи куд било...

Зграде у кужном кварту су мртве, са ољуштеним малтером, међутим, стакла на прозорима су готово свугде цела, прљава су и слепа. А ноћу, кад пузиш овуда, сасвим лепо се види како унутра нешто сија, као алкохол кад гори плавичастим пламичцима. То «вештичје пихтије» излазе из подрумâ. А иначе кад погледаш — кварт као кварт, зграде као зграде, наравно, требало би им мало оправке, али ништа посебно се не види, само што нема људи. У овој згради од цигала живео је наш учитељ аритметике по надимку Запета. Био је губитник и баксуз, друга жена га је оставила баш пред саму Посету, а ћерка му је имала мрену преко једног ока, па смо јој се, памтим, ругали док не би заплакала. Кад је почела паника он је са осталим станарима те зграде само у рубљу бежао до моста — свих шест километара без застајања. После је дуго боловао од куге, нокти су му отпали, почела је и кожа да се љушти. Сви који су живели у том кварту прележали су кугу, зато је и назван Кужни. Неколико их је умрло, али то су били старци. Мени се чини да они и нису умрли од куге, него од страха. Било је стварно стравично. Сви из овог кварта оболели су од куге, а у следећа три кварта људи су ослепели. Сад се ти квартови тако и зову: Први слепи, Други слепи... Нису ослепели сасвим, више онако као кокошје слепило.

А прича се да нису ослепели од неког блеска, иако је и код њих блескова било много, него од снажног треска. Кажу, загрмело је тако да су моментално ослепели. Доктори им кажу: не може бити, размислите мало. Не, остали су при свом: снажан грохот од којег су ослепели. А нико осим њих у та три кварта није чуо никакву грмљавину...