Пикник поред пута

Овако кад гледаш на њу — земља као и свака друга. Сунце сија на њу као и на сваку другу и чини се да се ништа тамо није променило, све је као пре тринаест година. Мој покојни татица погледао би и ништа посебно не би приметио, само би можда упитао: зашто из фабричког димњака не излази дим, да није неки штрајк?... Гомиле жуте руде, каупери мутно поблескују на сунцу, шине, шине, шине, на шинама композиције са платформама... Једном речју, индустријски пејзаж. Само се људи не виде. Ни живи, ни мртви. Ено и гараже, дугачка је и сива, врата јој широм отворена а испред, на асфалту, камиони.

Тринаест година тако стоје и нису нимало пропали. Добро је он то приметио — раде му кликери. Не дај боже да се крене између њих, треба их надалеко обићи... има тамо једна пукотина у асфалту... Пут је обележен све до оне гомиле јаловине, и то добро обележен. Ено и оног јарка у ком је Пуж заглавио, свега два метра од њихове трасе... А лепо му је Кошчати рекао: држи се даље од сваког јарка, јер неће од тебе остати ни за сахрану... Као да је у кристалну куглу гледао — није остало ни за сахрану.

Тако је то са Зоном: ако се вратиш са пленом — чудо, ако се вратиш жив — успех, ако те полицијски метак промаши — срећа, а све остало је — судбина...

Ту ја погледах Кирила и видех да и он мене искоса гледа. А лице му је било такво да сам тог часа сасвим променио одлуку. Нек’ иду, рекох себи, сви они у мајчину. Шта ми, на крају крајева, ти пацови могу урадити? Кирил више није ни морао да говори да би ме убедио, али он се сетио нечег:

— Лаборанте Шухарт — поче он — из официјелних — подвлачим: из официјелних — извора добио сам информацију да би преглед гараже могао бити од велике користи за науку. Предлаже вам се да извршите тај преглед са мном. Премије су загарантоване — и цери се лукаво.

— А из каквих то официјелних извора? — питам ја и такође се церим као идиот.

— То су врло конфиденцијални извори — саопштава он. — Али вама могу рећи... — Ту се Кирил уозбиљи: — Рецимо, од доктора Дагласа.

— А — кажем — од доктора Дагласа... Од којег то Дагласа?

— Од Сема Дагласа — он ће суво. — Оног што је погинуо прошле године.

А ја се најежих. Ето ти га сад! Ко пред улазак у Зону говори о погибијама? Ове научничке звекане стварно не можеш опасуљити... Зарио сам опушак у пепељару и упитао:

— Па добро. Где је тај твој Тендер? Хоћемо ли га још дуго чекати?

Укратко, више нисмо говорили о томе. Кирил је телефонирао у ППС да поручи возило а ја узех да мало проучим њихову мапу. Није лоше, стварно није лоше. Све је фотографисано одозго и са великим увећањем. Виде се чак и шаре на камионској гуми која лежи поред врата гараже. Сталкерима би добро дошла оваква мапа... мада, која корист од ње ноћу, кад задњицу показујеш звездама и пипаш пут пред собом...

Најзад стиже и Тендер. Сав црвен и задихан. Разболела му се ћерка, јурио је по доктора.

Извињава се што је закаснио. Лепо смо га обрадовали вешћу да иде у Зону. Јадник је зинуо и начисто заборавио да дише. «Како у зону? — каже. — Зашто баш ја?» Међутим, сазнавши за двоструку премију и за то, да Ред Шухарт такође иде, мало се повратио и одахнуо.

Дакле, спустили смо се у «будоар». Кирил је донео пропуснице, показали смо их још једном нареднику и он нам је издао по једно специјално одело. Та одела су добра ствар. Кад би се од црвене префарбало у неку прикладнију боју сваки сталкер би за такво одело платио пет стотки да не трепне. Ја сам одавно обећао себи да ћу смотати једно обавезно. На први поглед, ништа необично — скафандер као у дубинског рониоца и шлем као ронилачки, или, рецимо, као у пилота млазног авиона или астронаута.

Лагано, удобно, нигде не жуља и не можеш се ознојити у њему. Са таквим оделом може се уватру а ни гас никакав не може да продре у њега. Кажу да га ни метак не пробија. Истина, и ватра, и метак, и некакав иперит — све то је овоземаљско, људско. У Зони ничег од тога нема, тамо се ваља чувати других ствари. И шта ту има да се прича, у специјалним оделима такође гину као бубашвабе. Друга ствар што би без њега, вероватно, гинули још и више. Од «врелих пахуљица», на пример, одела штите сто посто.

Или од испљувака «ђавољег купуса»... Добро.

Навукосмо спецодела, ја сам пресуо матице од шрафова из врећице у џеп и кренусмо преко целог институтског дворишта према улазу у Зону. Такав је овде обичај, да сви виде: иду, ево, хероји науке да животе своје положе на олтар у име човечанства, науке и светога духа, амин. И стварно — из многих прозора све до петнаестог спрата извирише радознале главе. Само је оркестар фалио, и марамицама да нам машу.

— Чвршће ступај — кажем ја Тендеру. — Увуци стомак, јуначино! Захвално човечанство неће те заборавити.

Погледа ме он, видим: није му до шале. И не чуди ме — није време за шалу... Али кад мораш у Зону, онда ти остају само две ствари: или да плачеш, или да се шалиш — а ја одмалена нисам плакао. Бацих поглед на Кирила. Тај се добро држи, само нешто уснама миче, као да се моли.

— Молиш се? — питам. — Само се ти моли! Што даље у Зону — тим ближе небу...

— Шта кажеш? — пита он.