Пикник поред пута

Да, као да се ништа овде није десило. Ено стаклени киоск стоји цео целцат. У једним вратима дечја колица — чак као да су пресвлаке чисте... Само антене одају: облепљене су нечим налик влакнима од лике. Наши цвикераши већ одавно оштре зубе на те антене: занима их да виде каква су то влакна — ничег сличног нигде нема, осим у Кужном кварту и осим на антенама. И што је најважније — ту им је, под самим носем, под прозорима. Прошле године су се досетили — спустили су из хеликоптера куку на челичној сајли. И тек што су повукли — чује се «пш-ш-ш». Од антене иде дим, од куке дим, већ се и сајла почела димити, и не само што се дими, него још и тако отровно шишти као змија. На срећу се пилот — иако је поручник — брзо досетио шта да ради: откачио је сајлу и збрисао одатле... Ено је и та сајла, виси скоро до земље и сва је покривена влакнима...

И тако, полако долетесмо до краја пута, до кривине. Кирил ме упитно погледа: да скренемо? Ја му показах: сасвим полако. Наша «платформа» је скренула и почела летети над последњим метрима људске земље. Тротоар је све ближе и ближе, сенка наше летелице пада на црну траву... и ево нас, у Зони смо! И одмах неки трнци по кожи. Сваки пут ме прођу ти трнци и ја до данас не знам да ли то Зона тако дочекује све људе, или су то само моји нерви. И сваки пут помислим: кад се вратим, обавезно ћу питати друге сталкере да ли се то и њима дешава — а онда заборавим на то.

Добро, летимо ми полагано над некадашњим баштама, мотор под ногама ради равномерно, спокојно — баш га брига, њему неће бити ништа. И у том часу Тендер више није могао да издржи. Нисмо стигли још ни до првог маркера у Зони, а он поче да брбља. Онако обично, као што новајлије брбљају кад се унервозе: зуби помало цвокоћу, срце се стегло, мучно му је и срамота га, али не може да се обузда. Ја бих то упоредио са прехладом: од човека не зависи него све цури и цури. И шта све не лупетају! Или почне да се одушевљава пејзажем, или да износи своја размишљања о посетиоцима, а понекад брбљају и о стварима које немају везе — тако је Тендер сад почео да прича о свом новом оделу и никако да стане. Колико га је платио, па како је вуна квалитетна, па како га је однео кројачу да промени дугмад...

— Завежи — рекох му.

Он ме погледа онако жалосно, мрдне уснама — и опет: колико је свиле отишло на подставу. А баште се већ завршиле и под нама је гола глинаста земља где је раније била градска депонија, и ја осетих на лицу поветарац. Малочас још није било никаквог ветра, а сад је одједном подувало, прашина се усковитлала и као да се нешто чује.

— Ћути, будало! — кажем Тендеру.

Нема шансе; не може тај да се заустави. Сад је почео о неким коњским струнама, шта ли. Е, кад је тако...

— Стани — кажем Кирилу.

Он одмах закочи. Добро реагује. Ја спустих руку на Тендерово раме, окретох га према себи и распалих дланом по шлему. Он, јадник, лупи носем о стакло, зажмури и заћути. И чим је ућутао, чујем: тр-р-р... тр-р-р... тр-р-р... Кирил ме гледа стиснутих зуба, исцерен. Ја му руком показујем да не мрда, да не покреће летелицу. Али и он добро чује тај звук и, као и сваки одважни новајлија, одмах би нешто да предузме, да дејствује. «У рикверц?» — шапуће. Ја очајнички одмахујем главом и машем песницом пред самим његовим визиром. Ех, часна реч, с овим новајлијама не знаш шта ћеш пре — да гледаш напоље, или да пазиш на њих. А онда сам на све заборавио. Изнад гомиле старог смећа, изнад разбијених флаша и разних крпа запузало је нешто дрхтаво, трепераво, као врели ваздух у подне над гвозденим кровом, превалило се преко брежуљка и продужило укосо према нама, поред маркера; над путем се задржало, остало тако секунду — или ми се то само учинило? — и одвукло се у поље, иза жбуња, иза трулих ограда, према гробљу старих аутомобила.

Однео их ђаво, те цвикераше, нашли су где да трасирају пут — кроз јаругу! А и ја сам био добар — где су ми биле очи кад сам се дивио њиховој мапи?

— Сад полако напред — кажем Кирилу.

— Шта је то било?

— А ђаво би га знао. Било — па отишло, и хвала богу. И ућути, молим те. Ти сад ниси човек, разумеш? Ти си сад Машина, моја полуга...

Ту сам се тргнуо — изгледа да је и мене ухватила брбљивост.

— Доста — рекох. — Ни речи више.

Да ми је сад гутљај! Ја сам и без скафандра досад остао жив, и још ћу оволико, а без доброг гутљаја у оваквом тренутку... Па, до ђавола и с тим.

Ветрић као да је престао и ништа се ниоткуд не чује, само мотор гуди онако равно, сањиво. А сунце сија, врућина је, над гаражом загрејани ваздух... Све као да је у реду, маркери полако остају за нама. Тендер ћути, Кирил ћути — навикавају се. Ништа, момци, и у Зони се може живети, само ако умеш... Ево и двадесет седмог маркера: гвоздена мотка и на њој црвена таблица са бројем 27. Кирил ме погледа, ја му климнем и наша летелица стаде.