Пикник поред пута

И већ кад сам кренуо горе, на степеништу, синуло ми је оно најглавније и то ми је тако синуло да сам морао да се вратим у свлачионицу, седнем и запалим још једну. Ствар је у томе, што ја данас не смем ићи у Зону. А ни сутра, ни прекосутра. Ствар је у томе, да сам се опет нашао на нишану тим пацовима, да ме нису заборавили, а ако и јесу, неко их је подсетио. И није сад ни важно ко. Ниједан сталкер, осим ако није скроз одлепио, неће прићи Зони ни на пушкомет кад зна да га прате. Оно што ми је сад радити — то је да се завучем у најмрачнију рупу. Шта кажете, каква Зона? Па ја тамо ни са пропусницом не идем већ који месец! Шта набеђујете поштеног лаборанта?!

Промозгао сам добро о томе и чак као неко олакшање да сам осетио што данас не морам у Зону. Али како да сад то што деликатније саопштим Кирилу?

Па сам му саопштио овако:

— Ја у Зону не идем. Какав је план рада за данас?

Наравно, Кирил је прво избечио очи на мене. А онда се, изгледа, досетио јаду: узео ме је под руку, одвео у своју канцеларију, посадио за сто а сам сео у прозор. Запалисмо. Ћутимо. Онда ме он опрезно пита:

— Је л’ се нешто десило, Ред?

И шта сад да му кажем?

— Не — одговарам. — Ништа се није десило. Изгубио сам синоћ паре на покеру — онај пасји син Нунан добро игра...

— Чекај мало — каже он. — Да се ти ниси предомислио?

Ја застењах од муке.

— Не смем — процедих кроз зубе. — Не смем, разумеш? Малочас ме је Херцог звао на разговор.

Њему се обесише рамена. Опет му се вратио онај паћенички изглед и очи му опет постадоше кô у болесног кучета. Уздахнуо је испрекидано, запалио нову цигарету на опушак старе па ће тихо:

— Веруј ми, Ред, ја никоме ништа нисам рекао.

— Мани се — кажем. — Ко тебе оптужује?

— Па ја чак ни Тендеру још нисам рекао. Узео сам пропусницу на његово име, а да га нисам ни питао...

Ја ћутим и пушим. Јадан човек, ништа не разуме.

— А шта ти је Херцог рекао?

— Ништа нарочито. Неко ме је цинкарио и то је све.

Ту ме он погледа некако чудно, скочи са прозорске даске и усхода се по свом кабинету напред-назад.

Он шпарта по канцеларији, а ја седим, димим и ћутим. Жао ми га је, наравно, а и некако ружно је испало — излечио човека од меланхолије, баш! А ко је свему крив? Па ја сам крив, нико други.

Обећао детету колач, а колачи у соби коју чувају опасне чике... Уто се он заустави испред мене и, гледајући некуд устрану, пита са устезањем:

— Слушај, Ред, а колико би могла да кошта таква «пуна кутија»?

У први мах га нисам схватио, помислио сам да он рачуна да ће је од неког другог набавити, али где да је набави кад је она можда једина на Земљи а и нема он пара за то: откуд иностраном стручњаку па још из Русије новац за такво нешто? А онда као да ме је гром ударио: па он мисли да ја све ово радим због зелембаћа, да само набијам цену! Ах, стрвино једна, па шта ти мислиш ко сам ја?! Већ сам зинуо да му све то кажем — и угризао се за језик. Јер стварно — шта би требало да мисли о мени? Сталкер је сталкер, он ризикује живот за зелембаће и само до њих му је стало. Тако испада да сам ја јуче забацио удицу са мамцем, а данас је привлачим — дижем цену.

Од узрујаности нисам могао одмах да проговорим, а он ме гледа пажљиво, очи не скида са мене, и у очима му се види чак не презир него више као неко разумевање. Онда сам се смирио и објаснио му:

— До те гараже — кажем — нико још није ишао са пропусницом. Траса до тамо још није обележена и ти то добро знаш. Вратићемо се овамо, а твој Тендер ће одмах испричати како смо отишли право до гараже, узели шта смо хтели, па назад. Као да смо у самопослугу ишли. И свакоме ће бити јасно да смо унапред знали куда и по шта идемо. А то значи, да је неко од нас тројице имао тачну информацију. А ко је тај неко — уопште није тешко погодити. Је л’ ти сад јасно како ће се то завршити по мене?

Завршио ја свој говор, и сад ми гледамо један другог у очи и ћутимо. Онда он одједном лупи дланом о длан, протрља руке и бодро објављује:

— Па, ако не можеш — не можеш. Разумем те, Ред, и не могу да те осуђујем. Ићи ћу сам.

Ваљда ће све бити добро. Није ми први пут...

Он рашири на прозорској дасци мапу, ослони се рукама, надви се над њу и његова бодрост стаде наочиглед да се топи. Чујем како мрмља:

— Сто двадесет метара... чак сто двадесет два... па још неколико у самој гаражи... Не, боље да не водим Тендера. Шта ти кажеш, Ред, зар није боље да идем без Тендера? Ипак, он има двоје деце...

— Самог те неће пустити — кажем.

— Пустиће ме, није то проблем... — мрмља он. — Знам све нареднике... и поручнике... Ах, што ми се не свиђају ови камиони! Тринаест година стоје под отвореним небом, и сви су као нови... Петнаест метара даље је цистерна шупља као решето, а ови као да су јуче из фабрике... Ех, та Зона!

Он подиже главу и загледа се кроз прозор. Ја такође. Стакла у нашим, институтским, прозорима су дебела, са оловним блеском, а напољу је Зона, сва је као на длану са висине тринаестог спрата...