Пикник поред пута

Он ме погледа са ироничним осмехом, па каже:

— Како год хоћеш. Ти боље знаш.

Него шта да боље знам! Наравно, он је то због мене и предложио да одемо сами, без сведока, и да нико не сазна да је то по мојим упутствима. Али не вреди; истраживачи Института никад у Зону не иду у пару. Ту су прописи строги: иду тројица, двојица раде а трећи их надзире — да може све да исприча кад га после питају.

— Лично ја бих узео Остина — каже Кирил. — Али ти, вероватно, нећеш са њим. Или хоћеш?

— Не — одговарам. — Само не Остина. Са Остином ћеш ићи други пут.

Остин је добар момак, храброст и плашљивост су код њега у доброј сразмери, али он је, по мени, већ обележен. Кирилу то не бих могао објаснити, али видим: уобразио човек да Зону познаје као свој џеп — значи, брзо ће и да заглави у њој. И нека га. Само — ја не бих да будем са њим кад се то деси.

— Па добро — каже Кирил. — А Тендер?

Тендер је његов други лаборант. Добар човек, хладнокрван.

— Он је већ у годинама — кажем. — Има и децу...

— Нема везе. Већ је одлазио у Зону.

— Добро — кажем. — Нека буде Тендер.

Он остаде да седи за мапом, а ја сам одјурио у «Боржч» да нешто презалогајим и исперем суво грло.

Добро. Долазим ја ујутру, као и увек, у девет, а на улазу дежура онај дугајлија наредник, што сам га прошле године удесио кад се напио и досађивао Гути.

— Здраво, Риђи — каже он. — Траже те по целом Институту.

Ту га ја учтиво прекинем.

— Ја за тебе нисам Риђи — кажем. — И немој да ми се увлачиш, ти шведска битанго!

— Боже, Риђи! — он ће запањено. — Па сви те тако зову.

Ја сам пред улазак у Зону увек трезан и добро набрушен, те га ја ту дохватим за ревере и детаљно му објасним ко је он и како је дошао на свет. Он отпљуне, врати ми пропусницу и сад већ строго званично каже:

— Редрик Шухарт, наређено је да се одмах јавите капетану Херцогу из Оделења за безбедност.

— Е, тако — кажем ја. — То је већ друга ствар. Труди се, наредниче, па ћеш једног дана бити и поручник.

А у себи мислим — каква је то сад новост? Шта ја то требам капетану Херцогу у радно време?

Добро, идем да се јавим. Његова канцеларија је на трећем спрату; добра канцеларија, има и решетке на прозорима, кô у полицији. Сâм Вили седи за столом, цуцла своју лулу и лупа по писаћој машини, а у углу по гвозденом орману копа неки нови наредник, још га нисам упознао. Код нас у Институту тих наредника има више него у дивизији, и сви су тако неговани, бели па румени — такви не морају да иду у Зону, а и за светске проблеме их баш много заболе.

— ‘Бар дан — кажем ја. — Звали сте ме.

Вили гледа кроз мене, гура машину напред, вади дебелу фасциклу и листа је.

— Редрик Шухарт? — пита.

— Тај — одговарам, а једва се суздржавам да не праснем у неки хистеричан смех.

— Колико дуго радите у Институту?

— Две године, ово је трећа.

— Породично стање?

— Ја сâм — кажем. — Сироче.

Он се онда окреће свом нареднику и строго каже:

— Наредниче Лумер, идите у архиву и донесите ми спис број сто педесет.

Наредник салутира и журно излази а Вили заклапа фасциклу и мрачно пита:

— Ти опет за старо?

— Шта старо?

— Знаш ти шта. Опет је стигла пријава.

Значи, тако; мислим.

— И од кога је та пријава?

Он се мршти још јаче и нервозно лупка лулом по пепељари.

— То се тебе не тиче — каже. — Упозоравам те због нашег старог пријатељства: остави се тога, прекини са тим послом заувек. Ако те ухвате други пут — нећеш се извући са шест месеци. А из Института ћеш бити избачен моментално и за сва времена. Разумеш?

— Разумем ја, разумем — кажем. — Само не разумем, која ме је то свиња оцинкарила...

Али он опет гледа у мене празним погледом, шишти кроз празну лулу и листа непотребну фасциклу. Што значи — вратио се наредник Лумер са списом број сто педесет.

— Хвала, Шухарте — каже капетан Вили Херцог по надимку Дебељко. — То је све што сам хтео да разјаснимо. Слободни сте.

Отишао сам у свлачионицу, навукао спецодело, запалио, а све време у глави ми једно питање:

одакле му информација? Из Института не може бити, овде о мени нико ништа не зна нити може знати. А да је из полиције — шта и они ког ђавола могу знати осим оног од пре? Да нису, можда, укебали Лешинара?

Тај нитков би сваког гурнуо под лед само да се сâм извуче. Али ни Лешинар не зна ништа о мојој садашњој делатности. Мислио сам, мислио, и ничег се нисам сетио. Ма нек’ иду они до ђавола — шта ми могу? Последњи пут сам ноћу био у Зони пре три месеца, готово сав плен сам већ продао и готово сав новац потрошио. Кад ме са материјалним доказима нису ухватили, ни сад ми не могу ништа.