Пикник поред пута

Цвеће је остало за нама, на реду је трње. Сад је најважнија хладнокрвност. Нема потребе за журбом, ветра нема, видљивост је добра, све је као на длану. Ено оног јарка где се Пуж урнисао — још увек се тамо нешто шарени, можда парче тканине. Био је нула од човека, бог да му душу прости: глуп, похлепан, непажљив — само се такви и удружују са Лешинарем, такве Лешинар Барбриџ на километар запажа и специјално за то води са собом... А иначе, Зона не пита да ли си добар или лош и испада да треба да будемо захвални Пужу: био је будала, нико му се више ни имена не сећа, али нам је бар показао куда не треба ићи... Сад нам ваља што пре стићи до асфалта. Асфалт је раван, тамо ће бити лакше, а и она пукотина се лепо види. Само, што ми се не допадају ови брежуљци! Ако бисмо по правој линији ишли до асфалта, морали бисмо проћи баш између њих. А они стоје и као да нас очекују насмешени. Е, не; нећемо између вас. Друга заповест сталкера: барем с једне стране све мора бити чисто на сто корака.

Можда бисмо могли преко левог брежуљка?... Истина, не знам шта је иза њега. По мапи судећи, нема ничег, али ко је луд да верује мапама?...

— Слушај, Ред — шапуће ми Кирил — што не бисмо прескочили? Двадесет метара увис и одмах доле и ето нас код гараже, а?

— Ћути, будало! — кажем му. — Не сметај ми.

Он би увис! А шта ако нас тамо на двадесет метара тресне? Нико нам кости неће сакупити. Или ако налетимо на «ветрометину» — не кости, него масна мрља неће остати од нас. Ух, што су ми досадиле те јуначине: нестрпљив је, па дај одмах да прескочимо... Уопште узев, како ћемо до брежуљака, то је јасно, а тамо ћемо стати и видети шта даље. Ја завукох руку у џеп и извадих прегршт матица. Показах их Кирилу и рекох:

— Сећаш се приче о Палчићу из школе? Е, сад ћемо све обрнуто. Гледај! — и ја бацих прву матицу.

Бацих је близу, по сталкерским прописима. Десетак метара. Матица је летела нормално. — Јеси ли видео?

— Па? — каже он.

— Не «па» него јеси ли видео?

— Видео сам.

— Е, сад, најспорије што можеш терај до те матице и заустави два метра пре ње. Разумеш?

— Разумем. Тражиш гравиконцентрате?

— Тражим шта треба. Сачекај, бацићу још једну. Гледај где ће пасти и не спуштај очи са тог места.

Бацих још једну матицу. И она је летела нормално и пала поред прве.

— Терај — кажем.

Он покрене летелицу, а лице му јасно и спокојно: као, све је схватио. Ти цвикераши су сви такви.

Најважније им је да смисле неки назив. Док нема назив — мучно га је гледати, будала над будалама.

А чим је смислио неки «гравиконцентрат» — сад му је, као, све јасно и одмах му је живот лакши. Прошли смо прву матицу, прошли смо другу и трећу. Тендер уздише, премеће се с ноге на ногу и сваки час зева од нервозе са, онако, керећим цвиљењем — досадно му је, јадничку. Ништа, користиће му ово.

Има једно пет килограма данас да скине — боље је од сваке дијете. Бацио сам четврту матицу. И — као да није летела како треба. Никад не бих могао да објасним у чему је ствар, али осећам да нешто није у реду и одмах дохватих Кирила за руку.

— Стани — кажем. — Ни макац даље...

Узех пету матицу и бацих је више и даље. Ево је, «ветрометина»! Матица је по узлазној путањи летела нормално, надоле — у почетку такође нормално, али на пола пута као да ју је неко одбацио устрану, али тако силовито да се сасвим зарила у глиновиту земљу и нестала.

— Јеси ли видео? — шапатом питам Кирила.

— То сам виђао само на снимцима — каже он и тако се нагнуо напред, само што се не претури са «летеће платформе». — Хоћеш да бациш још једну?

Да бацим још једну! Ех, науко... Бацио сам још осам матица док нисам тачно оцртао «ветрометину». Истина, и седам је било довољно, али једну сам бацио специјално за њега, у сам центар, нек’ се мало диви свом концентрату. Матица је треснула у земљу као кугла од пет килограма.

Треснула — и остаде само рупа у земљи. Кирил је чак хукнуо од среће.

— Е, добро — кажем. — Забавили смо се и сад је доста. Гледај овамо. Бацам за пролазак; гледај где ће пасти.

Укратко, обишли смо «ветрометину» и попели се на брдашце. Брдашце сасвим мало и ни по чему посебно, ја га до данас нисам ни примећивао. Да... Лебдели смо над њим, асфалт је био надохват руке, двадесетак корака. Место савршено чисто; види се свака травка. Рекло би се: реда ради да зафрљачим још једну матицу, па — терај.

Не могу да је бацим.

Не знам шта ми је, али никако да се одлучим да је бацим.

— Шта је било? — пита Кирил. — Зашто стојимо?

— Чекај мало — кажем. — И ћути, забога.

Сад ћу, мислим, да бацим ту матицу и онда ћемо лепо одлетети онамо, ни травка се неће мрднути а ето нас на асфалту... И онда ме одједном целог облије зној! У очи ми је потекао и онда ми је већ било јасно да онамо нећу бацити матицу. Лево — молим лепо. Јесте да је онуда и пут дужи, и некакво сумњиво камење је тамо, али туда могу да бацим матицу а право — низашта на свету. И ја бацих матицу лево. Кирил ништа не рече, окрете «платформу», притера је до матице и тек онда ме погледа.

А биће да нисам баш лепо изгледао, јер је одмах скренуо поглед.