Пикник поред пута

Онда је мало стајао пред капијом, чекајући да такси оде. Лешинар Барбриџ је имао лепу кућу: на спрат, застакљена тераса са билијарским столом, добро одржаван врт, стаклена башта, бела сеница међу јабукама. И око свега тога — украсна гвоздена ограда, офарбана светлозеленом бојом. Редрик је неколико пута притиснуо звонце, капија се са лаком шкрипом отворила и он је без журбе кренуо пешчаним путељком са жбуновима ружа са обе стране, а на трему куће већ је чекао Пацов — погрбљен, црвеноцрн, сав устрептао од жеље да буде на услузи. Он се нестрпљиво окренуо постранце, спустио на степеник једну ногу, која је грчевито тражила ослонац, утврдио се, почео спуштати ка доњем степенику другу ногу и притом све махао здравом руком према Редрику: ево, сад ћу, сад ћу ја...

— Еј, Риђи! — позвао је из врта женски глас.

Редрик је окренуо главу и у зеленилу поред белог уметничког крова сенице угледао гола поцрнела рамена, јаркоцрвене усне, руку која маше. Климнуо је Пацову, скренуо са стазе и право кроз жбуње ружа, по мекој зеленој трави кренуо према сеници.

На тратини је била прострта огромна црвена асура, а на асури је са чашом у руци седела Дина Барбриџ у готово невидљивом бикинију; поред ње је лежала књига са шареним корицама а ту је, у сенци под жбуном, стајала и блистава посуда са ледом из које је вирио узани дугачки врат боце.

— Здраво, Риђи! — рекла је Дина Барбриџ, дижући чашу у знак поздрава. — А где ми је татица?

Опет се успавао?

Редрик је пришао и, држећи руку са ташном за леђима, стао, гледајући је одозго. Да, Лешинар је од некога у Зони измолио стварно лепу децу. Дина је изгледала савршено, без иједне мане, без иједног погрешног детаља — сто педесет фунти привлачног двадесетогодишњег тела — и још смарагдне светлозелене очи које сијају изнутра, и велике влажне усне и правилни бели зуби, и црна коса која је блистала под сунцем, немарно пребачена преко једног рамена до стомака и бедара, остављајући сенке међу готово голим грудима. Он је стајао над њом и отворено је разгледао, а она га је гледала одоздо, осмехивала се са разумевањем, а онда принела чашу уснама и испила неколико гутљаја.

— Хоћеш? — упитала је, облизујући усне и, сачекавши таман толико да двосмисленост питања допре до њега, пружила му чашу.

Он се окренуо од ње, погледао и, пронашавши у сенци столицу на склапање, сео и испружио ноге.

— Барбриџ је у болници — рекао је. — Мораће да му одсеку ноге.

Осмехујући се и даље, она га је гледала једним оком, друго јој је сакрио густ прамен косе, падајући на раме, и само јој је осмех постао непокретан — шећерне развучене усне на поцрнелом лицу. Онда је махинално заљуљала чашу, као да ослушкује звецкање коцки леда о унутрашњост, и упитала:

— Обе?

— Обе. Можда до колена, а можда и изнад.

Она је спустила чашу и склонила косу с лица. Није се више осмехивала.

— Штета — рекла је. — И ти си га, значи...

Управо њој, Дини Барбриџ, могао би детаљно да исприча како се све то десило. Могао би јој испричати како се враћао до кола, држећи спреман боксер, и како га је Барбриџ молио — не за себе, већ за децу, за њу и Арчија, како је обећавао Златну куглу. Али није ништа причао. Ћутке је завукао руку у унутрашњи џеп, извадио свежањ новчаница и бацио га на црвену асуру, поред њених голих ногу. Новчанице су се у паду рашириле као шарена лепеза. Дина их је узела неколико и почела их расејано гледати, као да види такву ствар први пут и није пуно заинтересована.

— Последња исплата, значи — рекла је.

Редрик се нагнуо са столице, испружио се до посуде са ледом и, извадивши боцу, погледао етикету. Низ тамно стакло су текле капи воде и Редрик је одмакнуо боцу да не покваси панталоне.

Није волео овај скуп виски, али сад се могло попити и то. Већ је хтео да повуче право из боце кад га зауставише нејасни протестни звуци иза леђа. Осврнуо се и видео како преко тратине, мучно померајући искривљене ноге, из све снаге жури Пацов и обема рукама држи пред собом високу чашу са прозирним напитком. Од напора му је зној цурио низ тамноцрвено лице, очи наливене крвљу само што нису искочиле из дупљи и, видећи да га је Редрик спазио, он је опет готово очајнички пружио према њему чашу и опет је застењао, зацвилео, широко разјапљујући безуба уста.

— Чекам, чекам — рекао је Редрик и вратио боцу са вискијем у лед.

Пацов се најзад дотетурао, дао чашу Редрику и са плашљивом фамилијарношћу потапшао га по рамену руком налик клештима.

— Хвала, Диксоне — озбиљно је рекао Редрик. — То је баш оно, што ми је сад потребно. Ти си, као и увек, на висини, Диксоне.

И док је Диксон сметено и срећно климао главом и грчевито се ударао здравом руком по бедру, Редрик је свечано подигао чашу, климнуо му и испио половину. Онда је погледао Дину Барбриџ.

— Хоћеш? — упитао је, показујући на чашу.

Она не одговори. Пресавила је новчаницу напола, онда још једном, па још једном.

— Не брини се — рекао је он. — Нећете умрети од глади. Твој татица...

Она га прекиде: