Пикник поред пута

— Па стопут смо вам рекли — почео је прекорно — да нема никаквих контаката пре сусрета. А шта ви радите?

— Јављам се — рекао је Редрик. — А ви?

Промукли се насмејао а Мршави је изнервирано рекао:

— Да, да; добар дан... — онда је престао да сврдла Редрика прекорним погледом и тешко сео поред њега на кауч. — Па не сме се тако — рекао је. — Разумете? Не сме се!

— Онда одредите место за састанак негде где немам познанике — рекао је Редрик.

— Дечко је у праву — приметио је Промукли. — Наш пропуст... Ко вам је био тај?

— Ричард Нунан — одговорио је Редрик. — Он је представник неких фирми које достављају опрему за Институт. Живи овде, у хотелу.

— Ето, видиш, како је објашњење једноставно — рекао је Промукли Мршавоме, узео са стола огроман упаљач, дизајниран у облику Статуе слободе, сумњичаво га погледао и вратио на сто.

— А где је Барбриџ? — упитао је Мршави већ сасвим опуштено.

— Барбриџ је готов — одговори Редрик.

Она двојица се брзо погледаше.

— Почивао у миру — рекао је Промукли несигурко. — Или, да није ухапшен?

Неко време Редрик није одговарао; лагано је увлачио димове. Онда је бацио опушак на под и рекао:

— Не бојте се, све је сређено. У болници је.

— Све је сређено?! — Мршави је нервозно скочио и отишао до прозора. — У којој болници?

— У којој треба. Не бојте се — поновио је Редрик. — Дајте да пређемо на посао; спава ми се.

— У којој тачно болници? — љутито је упитао Мршави.

— Све сам вам рекао! — на исти начин одговори Редрик. Узео је ташну. — Хоћемо ли данас да обавимо посао или нећемо?

— Хоћемо, хоћемо, мали мој — помирљиво је рекао Промукли.

Он је са неочекиваном лакоћом устао, брзо примакао Редрику сточић, једним замахом почистио са њега гомилу новина и часописа и сео преко пута, упревши о колена ружичасте маљаве руке.

— Да видимо шта имате — рекао је.

Редрик је отворио ташну, извадио списак са ценама и ставио га на сто пред Промуклог. Овај га је погледао и ноктом померио у страну. Мршави је преко његовог рамена ишчитавао списак.

— То вам је рачун — рекао је Редрик.

— Видим — одазвао се Промукли. — Дајте да видимо робу.

— Прво паре — рекао је Редрик.

— Какав вам је то «прстен»? — сумњичаво је упитао Мршави, показујући прстом у списак преко рамена Промуклог.

Редрик је ћутао. Држао је отворену ташну на коленима и нетремице гледао у плаве анђеоске очи. Промукли се најзад осмехнуо.

— Стварно не знам зашто вас тако волим — рекао је. — И још неко каже да нема љубави на први поглед! — уздахнуо је театрално. — Филе, пријатељу, како то они овде кажу? Одброј му купуса, пљуни зелембаће... и дај ми већ једном шибице! Видиш... — замахао је руком са још увек незапаљеном цигаром.

Мршави Фил је прогунђао нешто неразговетно, бацио му кутију и отишао у суседну собу кроз врата застрта тешком завесом. Чуло се како он тамо с неким љутито говори спомињући мачку у џаку, а Промукли је, запаливши најзад своју цигару, све гледао право у Редрика са осмехом на танким бледим уснама и као да је размишљао о нечем. Редрик је, са своје стране, спустивши браду на ивицу ташне, такође зурио у њега и пазио да такође не трепће иако му је под капцима горела ватра и сузе су му избијале на очи. Онда се Мршави вратио, бацио на столић два свежња новчаница у банковним папирним омотима и, надувен, сео поред Редрика. Редрик је лењо пружио руку по новац, али га је Промукли зауставио покретом, скинуо оне папирне траке са свежњева и ставио их у џеп од пиџаме.

— Сад може — рекао је.

Редрик је узео новац и, не бројећи га, гурнуо у унутрашње џепове сакоа. Онда је почео да вади плен. Радио је то полако, омогућавајући овој двојици да осмотре сваки предмет и пронађу га на списку. У соби је било тихо, чуло се само тешко дисање Промуклог и тихо звецкање иза завесе, као да је неко у другој соби ударао кашичицом о шољу.

Кад је Редрик најзад затворио и закључао ташну, Промукли га је погледао и упитао:

— А шта је са главним?

— Ништа — одговорио је Редрик. И додао: — Засад.

— Свиђа ми се то «засад» — пријазно је рекао Промукли. — А теби, Филе?

— Завлачите нас, Шухарте — незадовољно је рекао Мршави. — Докле ћете нас завлачити?

— Такав нам је посао — завлачење — рекао је Ред. — Посао нам је мутан.

— Па добро — рекао је Промукли. — А где је камера?

— Ау, мајку му! — узвикнуо је Редрик. Обрисао је руком лице, осећајући како му образи црвене. — Крив сам — рекао је. — Заборавио сам је.

— Тамо? — упитао је Промукли, неодређено показујући цигаром.

— Не сећам се... Вероватно тамо... — Редрик је затворио очи и забацио се на наслон кауча. — Не. Не сећам се.

— Штета — рекао је Промукли. — Па јесте ли барем видели ту ствар?

— Ма нисмо — раздражено рече Редрик. — У томе и јесте ствар. Уопште нисмо стигли до каупера.

Барбриџ је упао у «пихтије» и ја сам морао одмах назад са њим... Да сам је видео, сигурно не бих заборавио!...

— Хју, погледај ово! — одједном је уплашено прошапутао Мршави. — Шта је ово?

Он је седео, пружајући пред собом кажипрст десне руке. Око прста му се вртео онај бели метални обруч, а Мршави га је гледао, избечивши очи.