— Па ја ништа нисам ни рекао — одговорио је човек. — Молим лепо...
— Онда је све у реду — рекао је Редрик.
Он сиђе, сврати у гаражу, остави корпу са ранцем у угао и преко ње старо аутомобилско седиште, још једном добро све погледа и најзад изиђе на улицу.
Није морао ићи далеко — два блока до трга, онда кроз парк и још један блок до Централне авеније. Пред «Метрополом» је, као и обично, стајао ред аутомобила блистајући лаком и никлом, лакеји у црвеним блузама носили су кофере, групе по двојица-тројица неких странаца солидног изгледа разговарали су и пушили на мермерном степеништу. Редрик је одлучио да не улази одмах. Сео је под тенду малог кафеа на другој страни улице, поручио кафу и запалио. За сточићем поред седела су три официра међународне полиције у цивилу; ћутке и журно јели су печене кобасице на хармонтски начин и пили црно пиво из високих чаша. С друге стране, на десетак корака, некакав наредник је нерасположено жвакао пржени кромпир, стиснувши виљушку у руци. Плави шлем је, преокренут, био спуштен на бетон поред сточића а ремен са пиштољем је био окачен о наслон. У кафеу није било више никог. Келнерица, непозната средовечна жена, стајала је са стране и зевала, заклањајући руком ненашминкана уста. Било је двадесет до девет.
Редрик виде како је из хотела изишао Ричард Нунан, још жваћући у ходу и набијајући на главу меки шешир. Бодро је стрчао низ степенице — низак, дебељушкаст, румен, наизглед сав задовољан, дотеран и сигуран да му дан не може донети никакве непријатности. Махнуо је неком, пребацио мантил преко десног рамена и пришао свом «Пежоу». «Пежо» му је такође био мали и округласт и чинило се да је и он сигуран да га ништа не може угрозити.
Заклонивши лице дланом, Редрик је гледао како Нунан журно и вешто седа на предње седиште, пребацује нешто на задње, нагиње се по нешто, намешта ретровизор. Онда је «Пежо» избацио плавичасти облачић дима, затрубио на неког Африканца у бурнусу и хитро се извезао на улицу. Судећи по свему, Нунан је кренуо у Институт, што значи да мора обићи фонтану и проћи поред кафеа. Било је касно да устане и оде и зато је Рерик само још јаче заклонио лице дланом и нагнуо се над своју шољу кафе. Али ни то није помогло. «Пежо» му је затрубио над самим уветом, зашкрипале су кочнице и зачуо се бодри Нунанов глас:
— Еј! Шухарте! Ред!
Опсовавши за себе, Редрик подиже главу. Нунан је већ ишао према њему, издалека пружајући руку и сав сијајући.
— Шта радиш овде тако рано? — упитао је, пришавши. — Хвала, мадам — добацио је келнерици. — Не треба ништа... — И опет Редрику: — Нисам те видео сто година! Где си? Шта радиш?
— А тако — нерадо се огласио Редрик. — Ништа важно...
Он је гледао како Нунан са уобичајеном жустрином и спретношћу седа на столицу преко пута, помиче пуначким рукама чашу са салветама на једну страну, тањир за сендвиче на другу и слушао Нунаново пријатељско ћеретање.
— Изгледаш ми некако уморно — можда ниси спавао довољно? А и ја сам се у последње време намучио са овом новом аутоматиком али, опет, сан је за мене најважнија ствар, до ђавола са аутоматима... — Он се наједном осврнуо. — Извини, да ти, можда, не чекаш неког? Можда ја сметам?
— Ма не... — мрзовољно рече Редрик. — Просто сам имао времена па сам сео да попијем кафу.
— Добро, свеједно, нећу те ја дуго задржавати — рекао је Дик и погледао на сат. — Слушај, Ред, што не оставиш све и дођеш опет у Институт? Знаш да ће те тамо увек примити. Можеш опет да радиш са једним Русом; недавно је стигао...
Редрик је одмахнуо главом.
— Не — рекао је. — Другог Кирила нема на свету... А и немам више шта да тражим у вашем Институту. Сад је код вас све аутоматизовано; роботи сами иду у Зону, вероватно сами и премије узимају... А лаборантска плата мени није ни за дуван.
— Не буди смешан; то би се дало средити — рекао је Нунан.
— А ја не волим кад ми други нешто сређују — рекао је Редрик. — Одувек сам сâм све сређивао, па ћу тако и даље.
— Ух, што си се уобразио — рекао је Нунан са осудом.
— Ништа се ја нисам уобразио. Не волим да пазим на сваку пару; то је све.
— Па, ту си у праву — рекао је Нунан расејано. Он равнодушно погледа Редрикову ташну на трећој столици и превуче прстом преко сребрне плочице са угравираним ћириличним словима. — Тако је:
новац је човеку потребан зато да не мора мислити на њега... Поклон од Кирила? — упитао је, показујући главом на ташну.
— Наслеђе — кратко је одговорио Редрик.
— А што те нема у «Боржчу»? — зачудио се Нунан. — Ја тамо ручам сваки дан. Овде, у «Метрополу», за сваки бифтек те тако одеру... Слушај — рекао је одједном — а како ти стојиш са новцем?
— Хоћеш да ти позајмим?
— Не, напротив.
— Значи, мислио си ти мени да позајмиш...
— Имам један посао за тебе — рекао је Нунан.
— О, боже! — узвикнуо је Редрик. — Зар и ти?
— А ко још? — одмах је упитао Нунан.
— Ма има вас много таквих... послодаваца.
Нунан се насмејао као да је тек сад схватио.
— Ма не, ово није нешто из твоје главне струке.
— Па шта је онда?
Нунан опет погледа на сат.
— Знаш шта — рекао је, устајући. — Дођи данас у «Боржч» на ручак, у два сата, па ћемо попричати.