Пикник поред пута

На столу су биле «Хармонтске новине», часописи «Атлета», «Плејбој» — читава гомила часописа је стигла — и дебели, сиво укоричени «Извештаји Међународног института за ванземаљске цилизације» број 56. Редрик је прихватио од Гуте шољу вруће кафе и привукао «Извештаје». Дијаграми некакви, ознаке, цртежи... На фотографијама — познати предмети из необичних углова. Изишао је још један Кирилов посмртни чланак: «О једном неочекиваном својству магнетних замки типа 77-б». Презиме Панов било је у црном оквиру, а испод примедба ситним словима: «доктор Кирил А. Панов, Русија, трагично погинуо приликом експеримента у априлу .... године». Редрик је одгурнуо часопис, отпио гутљај скоро се опекавши и упитао:

— Је л’ долазио неко?

— Навратио је Ималин — рекла је Гута после кратког оклевања. Стајала је код штедњака и гледала га. — Био је пијан; брзо сам га испратила.

— А Мајмунчица?

— Као и увек, није хтела да га пусти. Почела је и да плаче. Онда сам јој рекла да је чика Ималин мало болестан, а она мени: «Знам; чика Ималин се опет нацврцао!»

Редрик се осмехнуо и попио још гутљај. Онда је упитао:

— А наши суседи?

И опет је Гута оклевала пре него што ће одговорити.

— Па, као и увек — најзад је рекла.

— Добро, не мораш ми причати.

— Ах! — она је љутито одмахнула руком. — Ноћас је била она баба одоздо. Очи јој оволике, само што јој није пена избила на уста. Као, што ми то ноћу стружемо у купатилу!...

— Бештија — процедио је Редрик кроз зубе. — Слушај, да се ми ипак одселимо одавде? Купићемо кућу на периферији, негде где нема никог, неку напуштену вилу...

— А Мајмунчица?

— Господе — рекао је Редрик. — Па зар јој неће бити добро са нама?

Гута је одмахнула главом.

— Она тако воли другу децу. И деца њу воле. Нису она крива...

— Да... — рекао је Редрик. — Наравно, нису деца крива.

— Неко те је тражио телефоном — рекла је још Гута. — Није се представио. Рекла сам да си на пецању.

Редрик је оставио шољу и устао.

— Добро. Идем да се окупам. Имам још гомилу послова.

Затворио се у купатилу, одећу убацио у машину за прање а боксер, преостале матице, цигарете и остале ситнице ставио на полицу. Дуго се вртео под врелим тушем дахћући, трљајући се сапуном и рукавицом од тврде спужве, док му кожа није сасвим поцрвенела. Онда је искључио туш, сео на ивицу каде и запалио. Вода у цевима је гргољила. Гута је у кухињи звецкала посуђем, замирисала је пржена риба, онда је Гута покуцала на врата и пружила му чисто рубље.

— Хајде, пожури се — наредила је. — Риба ће ти се охладити.

Она се већ сасвим повратила и опет почела да командује. Осмехујући се, Редрик се обукао, то јест навукао мајицу и гаћице и тако се вратио у кухињу.

— Е, сад бих могао и да поједем нешто — рекао је, седајући.

— Јеси ли ставио одећу у машину? — упитала је Гута.

— Мхм — одговорио је пуних уста. — Добра риба!

— Јеси ли пустио воду?

— Заборавио сам... Извини, шефе, више се неће десити... Ма чекај, стићи ћеш, седи! — Он ју је ухватио за руку и покушао да је посади на колена, али она се извила и села за сто преко пута.

— Бежиш од мужа — рекао је Редрик опет трпајући храну у уста. — Гадиш ме се, значи.

— Какав си ми ти сад муж — рекла је она. — Ти си сад празна врећа а не муж. Треба те прво напунити.

— А можда се ипак деси чудо? — рекао је Редрик.

— Такво чудо од тебе још нисам видела. Хоћеш ли да попијеш нешто?

Редрик се неодлучно играо виљушком.

— Не, нећу — одговорио је. Погледао је на сат и устао. — Морам да идем. Спреми ми одело.

Најбоље. Белу кошуљу и кравату...

Са уживањем ступајући чистим босим ногама по прохладном поду, он оде у оставу и затвори врата на засун. Онда је опасао гумену прегачу и навукао гумене рукавице до лаката и почео да вади на сто предмете из ранца. Две «празне кутије». Кутијица са «прибадачама». Девет «батерија». Три «наруквице». И још некакав обруч, сличан «наруквици» али од белог метала, лакши и мањи у пречнику, око тридесет милиметара. Шеснаест комада «црних капљица» у полиетиленском пакету. Два одлично очувана «сунђера» величине шаке. Три «зујалице». Конзерва «газиране глине». У ранцу је остао још добро умотани тешки порцулански контејнер али Редрик га није вадио. Узео је цигарету и запалио, посматрајући предмете поређане по столу.