Пикник поред пута

— Ако опипа, ја ћу се тако продерати да ће му пресести пипање.

Али Редрик је већ донео одлуку. Подигао је возачево седиште и, осветљавајући лампом, отворио скровиште.

— Дај ми ранац.

Канистар за бензин под седиштем био је лажан. Редрик је узео ранац и угурао га унутра, слушајући како у ранцу нешто звекеће и лупа.

— Не могу да ризикујем. Немам права.

Спустио је поклопац, посуо га смећем, бацио одозго неку крпу и најзад спустио и седиште.

Барбриџ је стењао, уздисао, жалосним гласом тражио да пожуре, опет обећавао Златну куглу и све време се вртео на свом седишту, забринуто гледајући у све слабију таму. Редрик није обраћао пажњу на њега. Распорио је пластичну врећу са водом и рибом, воду излио позади на мрежу у дну сандука а живу рибу изручио у већи џак. Пластичну врећицу је пажљиво сложио и гурнуо у џеп комбинезона. Сад је све било у реду: рибари се враћају са не баш успешног риболова. Сео је за волан и покренуо возило.

Све до одвојка пута возио је не укључујући фарове. Лево се пружао дебели зид висок три метра који је ограђивао Зону, а десно жбуње, шумарци, понека запуштена кућа са закуцаним прозорима и ољуштеним зидовима. Редрик је добро видео у тами која више и није била тако густа и, осим тога, знао је на шта ће ускоро наићи, па кад су се испред кола указала погрбљена леђа човека који је равномерно корачао он чак није ни одузео гас. Само се нагнуо ближе управљачу. О н а ј је корачао средином цесте; као и сви они, ишао је према граду. Редрик га је обишао, притеравши кола сасвим до леве ивице пута, и онда још јаче притиснуо папучицу гаса.

— Мајко божија! Риђи, јеси ли видео?

— Видео сам — одговорио је Редрик.

— Господе!... Само нам је то још требало!... — мрмљао је Барбриџ и одједном почео гласно да се моли.

— Завежи, будало! — подвикнуо је на њега Редрик.

Одвојак пута је морао бити ту негде. Редрик је успорио, гледајући низ накренутих кућерака и плотова који су се пружали здесна. Стара трансформаторска станица... бандера са потпорњем... натрули мостић преко јарка... Редрик је савио волан. Ауто је почео поскакивати по џомбама.

— Куда ћеш?! — дивље се продерао Барбриџ. — Изгубићу ноге због тебе!

Редрик се на тренутак окренуо и из замаха ударио старца по лицу. На надланици му остаде траг бодљикавог Барбриџевог образа, али овај се тргнуо и умукао. Ландровер је поскакивао, точкови су се свако мало окретали у месту у свежем блату. Редрик је упалио фарове. Бела скакутава светлост показала је старе колотечине обрасле травом, велике баре, труле нагнуте плотове са стране. Барбриџ је плакао, загрцавао се и ишмркивао. Више није ништа обећавао, сада се жалио и претио, али тако тихо и неразумљиво да су до Редрика допирале само поједине речи. Нешто о ногама, о коленима, о његовом лепом Арчију... Онда је коначно заћутао.

Дуж западне периферије града пружао се низ кућа. Некад су овде биле викендице, баште, воћњаци, летње резиденције градске управе и фабричке администрације. Весела зелена места, мала језерца са чистим пешчаним обалама, брезове шумице, рибњаци у којима су размножавани шарани.

Фабрички смрад и отровни димови овамо нису допирали, као ни градска канализација. Сад је све то било напуштено и запуштено и целим путем наишли су на само једну настањену кућу — кроз прозор је иза завесе пробијало жуто светло, на конопцима је висило мокро од кише рубље а огромни пас, запењен од јарости, изјурио је из дворишта и неко време трчао за возилом, прскан блатом испод точкова.

Редрик је опрезно превезао ауто преко још једног несигурног старог мостића и, кад се испред њих појавила западна цеста, стао и угасио мотор. Онда је изишао на пут, не погледавши Барбриџа, и пошао напред, зимогрожљиво гурнувши руке у влажне џепове комбинезона. Већ се сасвим разданило. Све наоколо било је мокро, тихо и успавано. Дошао је до цесте и опрезно извирио иза жбуња. Полицијска рампа се одавде добро видела: кућица на точковима, три осветљена прозорчића; патролна кола остављена су поред пута и никог у њима није било. Неко време Редрик је стајао и гледао. Није се видело никакво кретање — патролџије су очигледно озебле, уморни су и сада дремају у приколици са цигаретом прилепљеном за доњу усну. «Керови» — рекао је тихо Редрик. Напипао је у џепу боксер, провукао прсте кроз отворе, стегао у шаци хладан метал и, исто онако зимогрожљиво погрбљен, не вадећи руке из џепова, вратио се до кола. Ландровер је, лако накренут, стајао међу жбуњем. Место је било глуво, забачено, вероватно нико овуда није прошао већ десет година.

Кад се Редрик вратио, Барбриџ се придигао и погледао га полуотворених устију. Сад је изгледао још старији него обично — наборан, ћелав, обрастао прљавом брадом, жутих зуба. Неко време су ћутећи гледали један другог, а онда је Барбриџ рекао неразговетно:

— Даћу ти мапу... све замке... Сâм ћеш отићи, нећеш зажалити...

Редрик га је слушао, непомичан, онда је отворио шаку, испуштајући из ње у џеп боксер, па рекао:

— Добро. Твоје је да лежиш у несвести, разумеш? Стењи и јаучи ако неко хоће да те такне.

Он седе за волан, упали мотор и покрене возило.