Пикник поред пута

Његова огромна стопала била су чудно и неприродно извијена под дејством «вештичјих пихтија». Он је био последњи од старих сталкера, оних који су кренули у потрагу за неочекиваним благом одмах после Посете, кад се Зона још није звала Зона, кад није било ни Института, ни зида, ни полицијских снага ОУН, кад су становници града били паралисани од ужаса а свет се смејао новој измишљотини новинара. Редрик је тад имао десет година а Барбриџ је још био снажан и спретан мушкарац — волео је да попије на туђ рачун, да се потуче, да притисне у ћошку неку неискусну конобарицу. О својој рођеној деци тад се још уопште није бринуо и већ је био ђубре — напивши се, са одвратним задовољством тукао је своју жену пред свима... На крају ју је претукао насмрт.

Редрик је окренуо ландровер и, не обраћајући пажњу на семафоре, потерао га, трубећи на ретке пролазнике и секући углове, право кући.

Зауставио се пред гаражом а кад је изишао из аута виде домара, који је долазио из малог парка. Као и увек, домар је био нерасположен, његово наборано лице са подбулим очима изражавало је крајњу гадљивост, као да корача по неком житком ђубрету а не по обичној земљи.

— Добро јутро — рекао му је Редрик учтиво.

Домар, зауставивши се на два корака од њега, показа палцем преко рамена.

— Јесте ли ви оно урадили? — упитао је неразговетно. Јасно је било да су му то прве речи одјутрос.

— На шта мислите?

— Она љуљашка... Јесте ли је ви поставили?

— Да.

— А зашто?

Редрик, не одговоривши, оде до гараже и стаде откључавати катанац. Домар крене за њим и стаде му иза леђа.

— Питао сам вас, зашто сте ставили љуљашку. Ко је то тражио?

— Моја ћерка — одговорио је Редрик изразито мирно. Отворио је гаражу.

— Не питам вас за ћерку! — домар је повисио глас. — О вашој ћерки ћемо посебно разговарати.

Питам вас, ко вам је то дозволио? Не можете ви да радите у парку шта вас је воља!

Редрик се окренуо према њему и неко време непомично стајао, гледајући га право у очи.

Домар је устукнуо и рекао тишим гласом:

— И никако да офарбате балкон. Колико пута сам вам...

— Узалуд се трудите — рекао је Редрик. — Немам намеру да се одселим.

Он опет седе у кола и укључи мотор. Ставивши руке на волан примети како су му побелели прсти.

Онда је истурио главу кроз прозор и, не суздржавајући се више, рече:

— А ако ипак будем морао да се одселим, онда се помоли богу!

Утерао је ландровер у гаражу, упалио светло и затворио капију. Затим је из лажног канистра за бензин извукао ранац са пленом, довео возило у ред, ранац гурнуо у стару плетену корпу, одозго бацио мрежу, још мокру, са закаченом травом и лишћем, и поврх свега изручио обамрлу рибу коју је Барбриџ јуче увече купио у некој радњици на периферији. Онда је још једном, по навици, прегледао возило са свих страна. У урезу задње десне гуме остао је опушак. Редрик га извади — био је од шведске цигарете. Он размисли и стави га у кутију од шибица. Сад је тамо било већ три опушка.

На степеништу није срео никог. Стао је пред врата свог стана и она се отворише пре него што је извадио кључ. Ушао је постранце, држећи тешку корпу под мишком, и нашао се у познатој топлини и мирисима свог стана а Гута је, загрливши га око врата, замрла, сакривши лице у његове груди. Чак и кроз комбинезон и топлу кошуљу осећао је како лупа њено срце. Ништа није рекао, стрпљиво је стајао и чекао да се она смири, мада је баш тог тренутка осетио колико је уморан.

— Добро... — најзад је она рекла дубоким промуклим гласом, пустила га из наручја и укључила светло у предсобљу. Онда је, не осврнувши се, отишла у кухињу. — Скуваћу ти кафу — рекла је оданде.

— Донео сам ти рибе — рекао је он извештачено веселим гласом. — Испеци све одједном, страшно сам гладан.

Она се вратила, кријући лице у распуштеној коси; он је спустио корпу на под, помогао јој да извуче мрежу са рибом а онда су заједно однели мрежу у кухињу и пресули рибу у судоперу.

— Иди окупај се — рекла је Гута. — Док се окупаш све ће бити готово.

— Како је Мајмунчица? — упитао је Редрик, седајући и скидајући чизме.

— Гњавила ме је цело вече — одговори Гута. — Једва сам је ставила у кревет. Све: где је тата, па где је тата. Да јој створим тату...

Она се спретно и бешумно кретала по кухињи — чврста, стасита, и већ је узаврела вода у џезви, летела је крљушт испод ножа, цврчало је уље у највећој тави и замирисала је кафа.

Редрик је устао. Босоног, отишао је у предсобље, узео корпу и однео је у оставу. Онда је завирио у спаваћу собу. Мајмунчица је мирно спавала, покривач је напола пао на под, кошуљица се подигла и она је била сасвим откривена — мала зверчица. Редрик није издржао и помиловао ју је по леђима, обраслим топлим златастим длачицама, и по ко зна који пут се зачудио како је то крзно фино и дугачко. Хтео је да је узме на руке али се плашио да је не пробуди, а био је и прљав као ђаво, сав прожет мирисима зоне и смрти. Вратио се у кухињу, опет сео за сто и рекао:

— Сипај ми шољу кафе. После идем на купање.