Пикник поред пута

Све су имали. Пропашће без мене. Артур. Мој Арчи. Ти га знаш, Риђи. Кад си још видео такве?

— Рекао сам ти: ако будем могао — извући ћу те.

— Не — Барбриџ је наваљивао. — Извући ћеш ме у сваком случају. Рећи ћу ти где је Златна кугла.

— Па реци већ једном.

Барбриџ је застењао и замешкољио се.

— Моје ноге... — рекао је. — Опипај, како изгледа.

Редрик је пружио руку и превукао дланом од колена наниже.

— Кости... — кркљао је Барбриџ. — Има ли још костију?

— Има, има — слагао је Редрик. — Не брини се.

У ствари, осећала се само чашица колена. Ниже, све до стопала, нога је била као од гуме, могла се везати у чвор.

— Лажеш — рекао је Барбриџ. — Зашто ме лажеш? Као да ја не знам, као да никад нисам видео!...

— Колена су ти цела — рекао је Редрик.

— Сигурно лажеш — поновио је Барбриџ са очајничком надом. — Нема везе. Само ти мене извуци. Све ћу ти дати. И Златну куглу. Нацртаћу ти мапу. Рећи ћу ти за све замке. Све ћу ти рећи...

Он настави да говори и да обећава, али Редрик га више није слушао. Гледао је према цести.

Светлост три рефлектора више није скакутала по жбуњу већ се укрстила на оном мермерном споменику и у плаво осветљеној измаглици Редрик је јасно видео погнути црни лик како тумара међу крстачама.

Човек као да се кретао наслепо, право на рефлекторе. Редрик је видео како је онај налетео на велики крст, узмакао корак, поново ударио у крст и тек онда га обишао и продужио, пружајући напред дугачке руке са раширеним прстима. Онда је одједном нестао, као да је пропао у земљу, после неколико секунди опет се појавио, мало даље десно, корачајући са некаквом нељудском упорношћу, као навијена играчка.

И одједном су се рефлектори угасили. Зашкрипало је квачило, дивље је прорадио мотор, кроз жбуње се пробило плаво-црвено сигнално светло и кола су, нагло убрзавајући, кренула према граду и нестала иза зида. Редрик је дубоко удахнуо и спустио патент на комбинезону.

— Сигурно су отишли... — грозничаво је мрмљао Барбриџ. — Риђи, идемо... Идемо, брзо! — Он се узврпољио, опипао рукама око себе, дохватио ранац са пленом и покушао да устане. – ‘Ајде, шта сад чекаш?

Редрик је гледао према цести. Сад је тамо било мрачно, ништа се није видело, али тамо негде је био о н а ј , корачао је као механичка играчка, падао је, налетао на крстаче, заплитао се у жбуње.

— Добро — рекао је Редрик гласно. — Идемо.

Он подиже Барбриџа. Старац је као клештима обухватио његов врат левом руком и Редрик га, немајући снаге да се усправи, четвороношке повуче кроз рупу у огради, хватајући се рукама за мокру траву.

— Хајде, хајде — пожуривао је Барбриџ. — Не брини се за плен, ја га држим, само ти вуци...

Стаза је била позната, али мокра трава је клизила, гране оскоруше ударале су по лицу; старац је био невероватно тежак, као да вуче мртваца, па се још и ранац са пленом, звецкајући и лупајући, све време качио за нешто, а најстрашнија је била могућност да налете на о н о г , који је, вероватно, још увек тумарао овде у мраку.

Кад су изишли на цесту још увек је био мрак али се већ осећало да је свитање близу. У шуми с друге стране цесте сањиво и несигурно огласиле су се птице, а над мрачним кућама далеке периферије, над ретким жутим светлима уличне расвете ноћни мрак је већ заплавео и одатле је подувао хладан, влажан поветарац. Редрик је оставио Барбриџа поред пута и, погледавши на све стране, као велики црни паук одјурио преко. Брзо је нашао ландровер, побацао са хаубе и крова маскирне гране, сео за волан и опрезно, не укључујући фарове, извезао се на цесту. Барбриџ је седео држећи ранац са пленом и опипавајући ноге.

— Брзо — кркљао је. — Брзо, дај! Колена су ми још читава! Спасићемо колена!

Редрик га је подигао и, шкрипећи зубима од напора, убацио у кола. Барбриџ је са треском пао на задње седиште и застењао. Ранац није ни тад испустио. Редрик је покупио са земље и пребацио преко њега огртач са оловом. Барбриџ је довукао са собом чак и тај огртач.

Редрик је узео батеријску лампу и прошао напред-назад ивицом пута, гледајући трагове. Њих углавном није ни било. Ландровер је, излазећи на цесту, угазио високу траву, али она ће се за пар сати сасвим подићи. Око оног места где су стајала патролна кола остало је много опушака и Редрик се сетио да већ дуго жели да запали. Извадио је цигарету и запалио, мада би овог часа најрадије скочио у кола и одјурио што пре одавде. Али тако се није могло. Све се мора радити полако и промишљено.

— Шта радиш? — плачним гласом питао је Барбриџ из кола. — Воду ниси сипао, мреже су суве...

Сакриј ранац!

— Завежи! — оштро је рекао Редрик. — Не сметај ми. — Барбриџ је ућутао. — Ући ћемо у град са јужне стране.

— Како с јужне стране? Шта причаш? Упропастићеш ми колена, убицо! Моја колена!

Редрик је закопчао одело и гурнуо свој опушак у кутију од шибица.

— Не цмиздри, Лешинару — грубо је рекао. — Не можемо право кроз град. Има три рампе, зауставиће нас бар на једној.

— Па шта онда?

— Погледаће на твоје папке, и готово.

— Шта моји папци? Бацали смо бомбе на рибу, ноге ми је пробио гелер и то је све!

— А ако неко опипа?