Пикник поред пута

И све је прошло добро. Нико није изишао из приколице када је ландровер, поштујући све ознаке, лагано прошао поред, а затим, све повећавајући брзину, ушао у град преко јужне периферије. Било је шест сати изјутра, улице су биле пусте, асфалт — мокар и црн, семафори су се усамљено и непотребно домигивали на раскрсницама. Прошли су поред пекаре са високим, јарко осветљеним прозорима и Редрика запахне топли, као никад пријатни мирис.

— Ех, што сам гладан — рекао је Редрик и, растежући уморне, укочене мишиће, упро се рукама о волан и одмакао.

— Шта? — уплашено је упитао Барбриџ.

— Кажем, гладан сам... Куд хоћеш прво? Кући или одмах до Касапина?

— До Касапина, пожури! — брзо је рекао Барбриџ, нагнувши се напред и врело, грозничаво дахћући Редрику за врат. — Право до њега! Брзо! Он ми је чак и дужан седам стотки... Ма пожури, шта се вучеш као пуж! — и он одједном стаде бесно и немоћно да псује најодвратнијим речима, прскајући пљувачком и гушећи се у нападима кашља.

Редрик му није одговарао. Није имао времена ни воље да смирује запењеног Лешинара.

Требало је што пре свршити са овим и макар мало, макар пола сата одспавати пре састанка у «Метрополу». Скренуо је у Шеснаесту улицу, прошао два блока и стао пред сивом кућом на спрат.

Касапин му је сам отворио — очигледно, тек што је устао и кренуо у купатило. Био је у раскошном кућном мантилу са златним ресама а у руци му је била чаша са зубном протезом. Коса му је била неочешљана, под мутним очима набрекли тамни подочњаци.

— А! — рекао је. — Риши! — Шта ‘оћеш?

— Стави зубе и идемо — рекао је Редрик.

— Аха — потврдно је замумлао Касапин, покретом главе позвао Редрика у хол и, шљапкајући персијским папучама и крећући се неочекиваном брзином, отишао у купатило. — Ко? — упитао је оданде.

— Барбриџ — одговори Редрик.

— Шта?

— Ноге.

Из купатила се зачуо шум воде, фрктање, пљускање, нешто је пало и закотрљало се по подним плочицама. Редрик је уморно сео у наслоњач, извадио цигарету и запалио, осврћући се. Да, хол је био краљевски. Касапин није жалио пара. Он је био веома добар и веома популаран хирург, познат не само у граду него и у целој држави, и са сталкерима се није спетљао због новца. Он је такође узимао свој део из зоне; узимао је у натури, разне пронађене предмете које је користио у медицинске сврхе, добијао је знање, изучавајући на осакаћеним сталкерима раније непознате болести и повреде људског организма, добио је и славу, славу најбољег светског лекара-специјалисте за нељудска оболења људског организма. Уосталом, није га требало молити ни да узме новац.

— Шта му је са ногама? — упитао је, изашавши из купатила са великим пешкиром око врата.

Крајем пешкира пажљиво је брисао дугачке прсте.

— Упао је у «пихтије» — рекао је Редрик.

Касапин је звизнуо.

— Значи, са њим је готово — промрмљао је. — Штета, био је одличан сталкер.

— Ништа — рекао је Редрик, забацивши се у наслоњачу. — Направићеш му протезе. Још ће тај на протезама проклацкати Зону уздуж и попреко.

— Добро — рекао је Касапин. Лице му је већ имало сасвим послован израз. — Сачекај, само да се обучем.

Док се он облачио, док је телефонирао некуд — вероватно у своју клинику, да тамо припреме све за операцију — Редрик је непомично седео заваљен и пушио. Само једном се покренуо, да би извадио пљоску. Пио је малим гутљајима зато што је течности остало само на дну и трудио се да ни о чему не мисли. Просто је чекао.

Онда су заједно отишли до ландровера. Редрик је сео за волан а Касапин поред њега и одмах, нагнувши се преко седишта, стао опипавати Барбриџеве ноге. Барбриџ је, утихнувши и скупивши се, мрмљао нешто жалосним гласом, клео се да ће их позлатити, поново спомињао децу и покојну жену и молио да му спасу макар колена.

Кад су се приближили клиници Касапин је опсовао, не видећи болничаре на улазу, још пре него што је Редрик зауставио искочио напоље и утрчао у зграду. Редрик је поново запалио, а Барбриџ је одједном рекао јасно и разговетно, као да се сасвим смирио:

— Хтео си да ме убијеш. Нећу ти то заборавити.

— Ето, нисам те убио — рекао је Редрик равнодушно.

— Истина је, ниси... — Барбриџ је поћутао. — Ни то ти нећу заборавити.

— Немој, немој — рекао је Редрик. — Ти, наравно, мене не би убио... — он се окренуо и погледао Барбриџа. Старац је несигурно кривио уста, мицао сувим уснама. — Ти би ме једноставно оставио — рекао је Редрик. — Оставио би ме у зони и мирно отишао. Као што је било са Цвикерашем.

— Цвикераш је настрадао — несигурно се побунио Барбриџ. — Просто га је приковало. Ја ту ништа нисам могао.

— Ти си ђубре — равнодушно је рекао Редрик, окрећући се. — Лешинар.

Из улаза зграде искочише поспани, разбарушени болничари и, са колицима, дојурише до ландровера.

Редрик је, повремено увлачећи димове, гледао како они вешто ваде Барбриџа, стављају га на колица и гурају према улазу. Барбриџ је лежао непомично, сложивши руке на грудима, и зурио у небо.