Пикник поред пута

Онда је извукао фиоку, узео лист папира, парче оловке и дигитрон. Стегнувши цигарету у углу усана и шкиљећи од дима исписивао је цифру за цифром у три колоне а онда је сабрао прве две. Износи су били упечатљиви. Згњечио је опушак у пепељари, опрезно отворио кутијицу и изручио «прибадаче» на папир. Под електричним светлом «прибадаче» су плаво поблескивале и тек повремено исијавале чисте спектралне боје — жуту, црвену, зелену. Узео је једну «прибадачу» и опрезно, да се не убоде, стиснуо је између палца и кажипрста. Онда је угасио светло и сачекао мало, привикавајући се на таму. Али «прибадача» је ћутала. Ставио ју је устрану, напипао другу и исто онако притиснуо. Ништа. Притиснуо је јаче, ризикујући да се убоде, и «прибадача» је прорадила: слаби црвенкасти одблесци појурили су по њој и одједном били замењени ређим зеленим. Неколико секунди Редрик се дивио тој чудној игри пламичака која је, као што је прочитао у «Извештајима», требала нешто да значи — можда нешто веома важно, веома значајно — а онда је ставио «прибадачу» на другу страну и узео следећу...

«Прибадачâ» је укупно било седамдесет три, од њих су дванаест «говориле» а остале су ћутале.

Оне су заправо требале да «разговарају», али је за то било мало прстију, био је потребан специјални уређај величине стола. Редрик је поново упалио светло и већ написаним цифрама додао још две. И тек после тога се одлучио.

Завукао је обе руке у ранац и, притајивши дах, извадио и положио на сто меки завежљај. Неко време га је гледао замишљено чешкајући браду надланицом. Онда је ипак узео оловку, повртео је неспретно прстима у гуменој рукавици и опет је бацио. Узео је још једну цигарету и, не одвајајући очи од завежљаја, целу је попушио.

— Ма шта ког ђавола! — рекао је гласно, одлучно узео завежљај и гурнуо га назад у ранац. — Доста је и оно.

Брзо је вратио «прибадаче» у кутијицу и устао. Морао је да крене. Тачније, још би могао да одспава пола сата, да му се глава разбистри, али, с друге стране, много боље је отићи на место раније и осмотрити га. Скинуо је рукавице, окачио прегачу и, не искључивши светло, изишао из оставе.

Одело је већ било положено на кревет и Редрик се поче облачити. Везивао је кравату пред огледалом кад је иза њега тихо шкрипнуо паркет, зачуо се кратки брзи дах, и он је с напором сачувао озбиљно лице.

— Бу! — зачуо се одједном дечији гласић и Редрик бî шчепан за ногу.

— Ах! — викнуо је он, падајући у несвест на кревет.

Мајмунчица, смејући се и подврискујући, одмах се успентрала на њега. Редрик је био гажен, чупан за косу и обасут бујицом разних информација. Суседов Вили откинуо је ногу лутки. На трећем спрату појавило се маче — сво је бело осим што има црвене очи — вероватно није слушало маму и ишло је у зону. За вечеру су били каша и компот. Чика Ималин се опет нацврцао и био је болестан, па је чак и плакао. Како то да се рибе не удаве кад су стално у води? Зашто мама ноћас није спавала? Зашто је прстију пет, а руку две, а нос један?... Редрик је опрезно грлио топло створење које је пузало по њему, гледао у крупне, потпуно црне, без беоњача очи, приљубљивао образ уз обрашчић прекривен златастим свиленим крзном и само понављао:

— Мајмунчице... Ех, Мајмунчице... Мајмунчице моја...

А онда му је на уво оштро зазвонио телефон. Пружио је руку и узео слушалицу.

Са друге стране се ништа није чуло.

— Ало! — рекао је Редрик. — Ало!

Нико се није одазивао. Онда је у слушалици кврцнуло и зачули су се кратки сигнали. Редрик је устао, спустио Мајмунчицу на под не слушајући је више и обукао панталоне и сако. Мајмунчица је неуморно брбљала али он се само расејано осмехивао, тако да је на крају чуо да је «тата прогутао језик» и био остављен на миру.

Вратио се у оставу, сложио у ташну оно што је лежало на столу, отишао у купатило по боксер, опет се вратио у оставу, узео ташну у једну руку, корпу са ранцем у другу, изишао, пажљиво затворио врата оставе и викнуо Гути: «Одох ја!»

— Кад ћеш се вратити? — упитала је Гута, излазећи из кухиње. Она се већ очешљала и дотерала и на себи више није имала обичну кућну хаљину већ ону коју је он највише волео — светлоплаву са великим изрезом.

— Јавићу ти се — рекао је он гледајући је, онда је пришао, нагнуо се и пољубио у изрез.

— Хајде, иди — тихо је рекла Гута.

— А ја? А мене? — повикала је Мајмунчица протискујући се међу њих.

Морао се нагнути још ниже. Гута га је гледала непомично.

— Ситница — рекао је он. — Ништа се ти не брини. Телефонираћу ти.

На степеништу спрат ниже Редрик угледа крупног човека у пиџами на штрафте. Човек је откључао и отворио врата свог стана. Из мрачне унутрашњости покуљао је топао и киселкаст мирис.

Редрик се зауставио и рекао:

— Добро јутро.

Човек је плашљиво погледао преко снажног рамена и нешто прогунђао у одговор.

— Ваша супруга је свраћала ноћас — рекао је Редрик. — Каже да ми нешто стружемо. То мора да је неки неспоразум.

— А шта се то мене тиче — рекао је човек у пиџами.

— Моја жена је синоћ прала веш у машини — наставио је Редрик. — Ја се извињавам, ако вам је то сметало.