Пикник поред пута

— Не могу у два; нећу стићи — рекао је Редрик.

— Онда увече у шест. Може?

— Видећу — одговорио је Редрик и такође погледао на сат. Било је пет до девет.

Нунан му махне руком и врати се у свој «Пежо». Редрик га је испратио погледом, позвао келнерицу, замолио кутију «Лаки страјка», платио и, узевши ташну, полако кренуо преко улице према хотелу. Сунце је већ припекло, улица је брзо постајала спарна и Редрик је осетио како га очи пеку.

Зажмурио је, жалећи што није имао времена да бар мало одспава пре овог важног посла. И ту га је ухватило.

Никад му се то није десило ван Зоне, а и у њој свега два-три пута. Одједном као да се нашао у неком другом свету. Милиони мириса одједном су се обрушили на њега: оштри, слатки, метални, нежни, опасни, узбуђујући, огромни као зграде и ситни као зрнца прашине, груби као камење за калдрму, фини и сложени као сатни механизам. Ваздух је постао тврд, у њему су се појавиле ивице, површи, рубови, као да се напунио огромним храпавим куглама, глатким пирамидама, гигантским оштрим кристалима, и кроз све то он се морао пробијати као кроз мрачну старетинарницу пуну старинског гломазног и наказног намештаја... То је трајало један дугачак трен, а кад је отворио очи, све је нестало. Није то био други свет; његов, познати свет окренуо се према њему другом, непознатом страном, та страна се указала на тренутак и опет нестала пре него што је он стигао да се снађе...

Неко је затрубио. Редрик је убрзао кораке, онда је потрчао и зауставио се тек код «Метропола». Срце му је дивље лупало, ставио је ташну на асфалт, журно отворио кутију цигарета и запалио. Дубоко је увлачио дим, дишући као после туче, и дежурни полицајац се зауставио поред њега и забринуто упитао:

— Је ли све у реду, мистер?

— Да... да — исцедио је из себе Редрик и накашљао се. — Врућина...

— Можда, да вас отпратим?

Редрик се сагнуо и узео ташну.

— У реду је — рекао је. — Сад сам сасвим добро, пријатељу. Хвала.

Он је брзо кренуо према улазу, попео се уз степенице и ушао у хол. Овде је било свеже, полумрачно, звуци су одјекивали. Било би најбоље поседети мало у једној од ових великих кожних фотеља, повратити се, одморити се, али он је и овако већ каснио. Допустио је себи само да допуши цигарету, гледајући испод полуспуштених капака људе у холу. Мршави је већ био ту — нервозно је копао по часописима на високом сталку. Редрик је бацио опушак у пепељару и ушао у лифт.

Пре него што је затворио врата за њим се угураше ниски дебељко астматичног даха, добро напарфимисана дамица са намргођеним дечаком који је јео чоколаду и широка старица са лоше обријаним брковима. Редрика одгураше у угао. Он затвори очи, да не гледа дечака којем су низ браду текле чоколадне бале, мада му је лице било свеже, чисто, и да не види његову мамицу, чије неугледно попрсје је красила огрлица од крупних «црних капи» опточених сребром, и да не види дебељкове истакнуте склеротичне беоњаче и застрашујуће брадавице на подигнутом бабином носу.

Дебељко је хтео да запали али га је баба опоменула и наставила да га грди све до петог спрата, где је изишла. И чим се она искотрљала дебељко је одмах запалио са изгледом човека који је одбранио своја грађанска права, али се истог часа загрцнуо и почео да кашље и сопће, пућећи усне као камила и ћушкајући Редрика у слабине лактом...

На осмом спрату Редрик је изишао и упутио се меким тепихом дуж ходника, осветљеног благом светлошћу скривених лампи. Овде је мирисало на скуп дуван, париске парфеме, блиставу природну кожу набијених новчаника, скупе даме од пет стотки за ноћ, масивне златне табакере — сав онај кич који је пратио слој људи који је живео од Зоне, пио и ждрао, крао и богатио се од Зоне, и све му је било свеједно, а нарочито му је било свеједно шта ће бити после, кад се он добро наждере и награби, а све што је било у Зони изиђе напоље и рашири се по свету. Редрик је без куцања отворио врата собе број осамсто седамдесет и четири.

Промукли је седео на столици поред прозора и вршио обред над скупом цигаром. Он је још био у пиџами, са мокром ретком косом, али већ пажљиво очешљаном на раздељак, и његово подбуло лице нездраве боје било је глатко избријано.

— Аха — рекао је он, не дижући поглед. — Тачност је врлина краљева. Здраво, мали мој.

Завршио је са одсецањем врха цигаре, узеоје обема рукама, подигао је до носа и стао је њушкати лево-десно.

— А где је наш добри стари Барбриџ? — упитао је и подигао очи. Очи су му биле плаве, прозрачне, анђеоске.

Редрик је ставио ташну на кауч, сео и извадио цигарете.

— Барбриџ неће доћи — рекао је.

— Добри стари Барбриџ — рекао је Промукли, узео цигару са два прста и опрезно је принео устима. — Старом Барбриџу су попустили нерви...

Он је све гледао Редрика небескоплавим очима и није трептао. Он никад није трептао. Врата су се мало отворила и у собу је шмугнуо Мршави.

— С ким сте то напољу разговарали? — упитао је одмах са прага.

— Добар дан — љубазно је рекао Редрик, тресући пепео на под.

Мршави је гурнуо руке у џепове, пришао, широко ступајући огромним стопалима искошеним према унутра и стао испред Редрика.