Пикник поред пута

Извадио је из џепа чоколадицу у прозирном омоту и пружио је девојчици. Она се није ни помакла. Гута је узела чоколаду из његове руке и спустила је на сто. Одједном су јој побелеле усне.

— Да, Гута — добро је говорио Нунан — знате ли да сам одлучио да се преселим? Досадио ми је хотел. Пре свега, далеко је од Института...

— Она готово више ништа не разуме — тихо је рекла Гута и он се прекинуо, узео у обе руке чашу и стао да је бесмислено врти у рукама.

— Ви и не питате, како живимо — наставила је она. — И добро је што не питате. Али ви сте наш стари пријатељ, Дик, од вас немамо шта да кријемо. А и не може се сакрити.

— Јесте ли били код доктора? — упитао је Нунан, не дижући поглед.

— Да. Ништа ту они не могу. А један је рекао... — Гута је заћутала.

Он је такође ћутао. Није ту било о чему да се говори; није хтео ни да мисли о томе, али одједном му се јавила језива мисао: то је инвазија. Није то никакав пикник поред пута, нити позив на контакт, већ инвазија. Не могу да измене нас и зато улазе у тела наше деце и мењају их на своју слику и прилику. Готово да се најежио, али ту се сетио да је већ читао нешто налик томе, некакав петпарачки СФ романчић, и од тога му одмах бî лакше. Људима свашта пада на памет, а у стварности никад није онако као што пише.

— А један је рекао, да она уопште више није људско биће — завршила је реченицу Гута.

— Глупости — неубедљиво је рекао Нунан. — Треба да се обратите правом стручњаку. Обратите се Џејмсу Катерфилду. Хоћете да вам уговорим пријем код њега?...

— Мислите на Касапина? — она се болно насмејала. — Не треба, Дик, хвала. Он ми је то и рекао.

Изгледа, да ту нема помоћи.

Кад се Нунан поново усудио да подигне поглед, Мајмунчице више није било у соби а Гута је седела непомично, уста су јој била малко отворена и на цигарети у њеној руци је растао криви стубић сивог пепела. Онда је он гурнуо према њој чашу и рекао:

— Направите ми још једну порцију... а и себи направите. Па да попијемо.

Пепео је пао са цигарете, она је погледала где да баци опушак и бацила га у судоперу.

— Зашто? — рекла је. — Не разумем, шта смо ми коме криви? Па нисмо ми најгори у овом граду...

Нунан помисли да ће она заплакати, али она није заплакала — отворила је фрижидер, извадила вотку и сок и скинула са полице другу чашу.

— Немојте губити наду — рекао је Нунан. — Нема на свету ништа што се не би могло поправити.

И, верујте ми, Гута, ја имам везе, и учинићу све што се може...

У том тренутку он сâм је веровао у то што је говорио, и преметао је по глави имена, везе и градове, и већ му се учинило као да је за сличне случајеве већ чуо, и као да се све срећно завршило, треба само да се присети где је то било и име тог доктора, али онда се сетио зашто је дошао овамо, сетио се господина Лемхена и тога зашто се спријатељио са Гутом, и није више хтео да мисли ни о чему, одагнао је од себе све мисли, сео удобније, опустио се и само чекао да му Гута да пиће.

Тада се у ходнику зачуше спори кораци, лупкање, и одвратан, посебно овог часа, Барбриџев глас је проуњкао:

— Еј, Риђи! Изгледа да код твоје Гуте неко навраћа... Ја то не бих тако оставио...

И Редриков глас:

— Чувај протезе, Лешинару. Језик за зубе. Ено ти врата и губи се; ја морам да вечерам.

Барбриџ:

— Ух, не смем ни да се нашалим...

Редрик:

— Нас двојица смо завршили са шалом. И тачка. Губи се, не задржавај ме више!

Отворила су се врата, гласови су постали тиши — очигледно, изишли су и говорили на степеништу.

Барбриџ је рекао нешто у пола гласа, а Редрик му је одговорио: «Доста, завршили смо о томе!» Опет Барбриџево мрмљање и оштри Редриков глас: «Рекао сам — доста»! Врата су се залупила, зачули су се брзи кораци кроз ходник и у вратима кухиње појавио се Редрик Шухарт. Нунан је устао и закорачио му у сусрет, и они чврсто стегоше један другом руке.

— Знао сам да си то ти — рекао је Редрик, гледајући Нунана јасним зеленим очима. — Ау, али си се угојио! Сигурно висиш по баровима и лочеш пиво... Охо! Па ви се ту лепо проводите! Гута, направи и мени порцију, треба да вас стигнем...

— Нисмо још ни почели — рекао је Нунан. — Тек смо се спремали. А и ко би од тебе побегао!

Редрик се насмејао, благо ударио Нунана песницом по рамену и рекао:

— Е, па, сад ћемо да видимо, ко ће кога стићи и престићи! Идемо, идемо, нећемо седети овде у кухињи! Гута донеси нам вечеру...

Редрик је отворио врата фрижидера и сагнуо се, а кад се усправио у руци је држао флашу са шареном етикетом.

— Треба да прославимо ово! — рекао је. — Да дочекамо како доликује нашег најбољег пријатеља, Ричарда Нунана, који не напушта пријатеље у невољи, иако од тога нема никакве користи.

Штета само што није ту Ималин...

— Па назови га — предложио је Нунан.

Редрик је одмахнуо црвенокосом главом.

— Нема он тамо телефон... Идемо, идемо!

Први је ушао у дневну собу и ставио боцу на сто.

— Славићемо, тата! — рекао је непомичном старцу. — Ово је Ричард Нунан, наш пријатељ! Дик, ово је мој отац, Шухарт-старији...

Ричард Нунан се у мислима сав скупио од језе, истовремено развлачећи уста у широк осмех, поздрављајући руком и обраћајући се копији: