Пикник поред пута

— Да, «црне капљице»... Згодан назив. Ви већ знате њихове физичке особине. Ако се усмери зрак светлости у такву куглицу, светлост ће изићи са закашњењем, при чему то закашњење зависи од тежине куглице, њеног пречника и још неких параметара, а фреквенција излазног зрака увек је мања од фреквенције улазног... Шта је то? Зашто се то тако догађа? Постоји једна суманута идеја, да су ваше «црне капљице» у ствари — гигантске области простора са другим особинама него овај наш, али који се «увио» до овог облика под утицајем нашег простора... — Валентин је извадио цигарету и запалио. — Укратко, предмети из те друге групе су данас практично бескорисни, иако са становишта науке имају фундаменталан значај. То су одговори који су пали са неба на питања која ми још не умемо да поставимо. Поменути сер Исак можда и не би схватио ласер, али би барем схватио да је таква ствар могућа и то би имало велик утицај на његове научне погледе. Нећу залазити у појединости, али постојање таквих објеката као што су магнетне замке, К-23, «бели прстен», одједном је прецртало цео низ донедавно општеприхваћених теорија и истовремено изазвало појаву потпуно нових идеја. А постоји и трећа група...

— Да — рекао је Нунан. — «Вештичје пихтије» и друге дивоте.

— Нисам на то мислио. Њих ваља убројати или у прву, или у другу групу. Имао сам на уму објекте о којима или ништа не знамо, или смо само начули а никад их нисмо видели. Оне, које су нам испред носа одвукли сталкери и продали ко зна коме или сакрили. Оне, о којима не желе да говоре.

Митске и полумитске: «машину жеља», «лутајућег Дика», «веселе духове»...

— Тренутак, тренутак — рекао је Нунан. — Шта вам је то? «Машина жеља» — то знам на шта мислите...

Валентин се насмејао.

— Видите да и ми имамо свој радни жаргон. «Лутајући Дик» то је она хипотетичка играчка на навијање која тресе стару фабрику, а «весели духови» су некаква опасна турбуленција која се ствара у одређеним деловима Зоне.

— Први пут чујем за то — рекао је Нунан.

— Видите, Ричарде, — рекао је Валентин — ми копамо по тој Зони двадесетак година, али још нисмо упознали ни хиљадити део онога што она садржи. А тек кад је реч о њеном дејству на људе... Ту бисмо, узгред, могли да уведемо у класификацију још једну, четврту групу. И то не објеката, него дејстава. Та група је проучавана жалосно мало, иако се већ накупило, рекао бих, више него довољно чињеница. И да знате, Ричарде, неки пут се најежим кад се сетим тога...

— Живи покојници — промрмљао је Нунан.

— Шта? а... Не, то је мистериозно, али, како да кажем... још увек некако замисливо. Али кад се око човека одједном почну догађати ствари изван сваке логике...

— А, мислите на емигранте.

— Да, баш на њих. Видите, математичка статистика је веома прецизна наука, иако има посла са случајним величинама. И, осим тога, она је веома речита, веома прегледна...

Валентина је почело хватати пиће. Говорио је гласније, образи су му се заруменели а обрве над црним наочарама су се високо подигле, гужвајући чело у наборе као на хармоници.

— Што волим људе који не пију — са веселом иронијом рече Нунан.

— Не скрећите са теме! — строго рече Валентин. — Слушајте; ово је врло интересантно. — Он је подигао чашу, отпио половину и наставио: — Ми не знамо шта се догодило јадним Хармонтовцима у самом тренутку Посете. Али ево, један од њих је решио да емигрира. Најобичнији припадник средње класе, рецимо — фризер. Син фризера и унук фризера. Он се сели, рецимо, у Детроит. Отвара тамо фризерску радњу и тад почиње ђаво би га знао шта. Више од деведесет посто његових клијената настрада за мање од годину дана: гину у аутомобилским несрећама, испадају кроз прозоре, убијају их гангстери и улични нападачи, даве се у плићацима и тако даље и тако даље. Нараста број природних катастрофа у Детроиту и његовој околини. Однекуд се појављују тајфуни и пијавице које тамо нису видели од хиљаду седамсто и не знам које године. И све тако нешто. И такве несреће се дешавају у сваком граду и свакој области где се досељава емигрант из Зона Посета, и број тих несрећа је директно пропорционалан броју емиграната који се досељују. И, пазите, такво дејство изазивају само они емигранти који су лично доживели Посету. Њихови потомци, рођени након Посете, немају никаквог утицаја на статистику несрећних случајева. Ви живите овде већ десет година, али ви сте дошли након Посете, значи, вас можемо мирно да преселимо и у Ватикан. Како све ово да објаснимо? Нешто нам не ваља, нешто морамо да одбацимо, а шта — статистику или здрави разум? — Валентин је подигао чашицу и испразнио је једним гутљајем.

Ричард Нунан се почеша иза увета.

— Ммда — рекао је. — Ја сам, уопште узев, слушао доста о томе али, искрено говорећи, увек сам мислио да је то, да тако кажем, мало преувеличано... Заиста, са тачке гледишта наше моћне позитивистичке науке...