Пикник поред пута

— Не, чекајте мало — рекао је Нунан. Он се осећао некако превареним. — Ако ви не знате тако просте ствари... Добро, оставимо по страни питање шта је то разум. Очигледно, ту би се и сам ђаво опекао. Али Посета? Шта мислите о самој Посети?

— Молим — рекао је Валентин. — Замислите излет...

Нунан се тргнуо.

— Шта сте рекли?

— Излет. Пикник. Замислите овако: шума, сеоски пут, ливада. Са пута на ливаду скреће аутомобил, из аутомобила излазе младићи и девојке, ту су корпе са храном и пићем, транзистори, фотоапарати, камере... Пали се логорска ватра, дижу се шатори, пушта се музика. А ујутру одлазе. Животиње, птице и инсекти који су целе ноћи ужаснуто посматрали шта се догађа, излазе из својих скровишта. И шта виде? На траву је исцурело моторно уље и бензин, избачене су неисправне свећице и филтери. Ваља се старудија, прегореле лампице, неко је изгубио кључ из комплета. Са точкова и блатобрана је спало блато, довезено ко зна одакле... И, наравно, остаци логорске ватре, огрисци јабука, папирићи од бомбона, празне конзерве и флаше, нечија марамица, нечији џепни нож, старе, поцепане новине, новчићи, увело цвеће са неке друге ливаде...

— Јасно ми је — рекао је Нунан. — Пикник поред пута.

— Управо тако. Пикник поред неког космичког пута. А ви ме питате да ли ће се они вратити или не!

— Пустите ме да запалим — рекао је Нунан. — Ђаво да носи вашу псеудонауку. Ја све то нисам тако замишљао.

— То је ваше право — рекао је Валентин.

— Значи, испада да нас они нису ни приметили?

— А што да нису?

— Па онда, барем, нису обраћали пажњу на нас?

— Знате шта, ја се на вашем месту не бих нервирао због тога — посаветовао га је Валентин.

Нунан је хтео нешто да каже, закашљао се и бацио цигарету.

— Свеједно — рекао је — то просто није могуће... Ђаво да носи вас научнике! Откуд вам такав презир према човеку? Зашто стално гледате да га понизите?...

— Чекајте мало — рекао је Валентин. — Послушајте ово. «Питате ме: по чему је велик човек? — одрецитовао је. — По томе што је створио другу природу? Што је покренуо силе равне космичким? Што је за кратко време завладао планетом и отворио прозор у Свемир? Не! Не по томе, већ што је, упркос свему томе, опстао и опстаће и даље.»

Завладала је тишина. Нунан је размишљао.

— Можда — рекао је несигурно. — Наравно, са те тачке гледишта...

— Ма не узбуђујте се — добродушно је рекао Валентин. — Космички излет је само моја хипотеза. Није чак ни хипотеза, већ више онако, замисао... Такозвани озбиљни ксенолози граде много озбиљније и мање неугодне за људско самољубље верзије. На пример, да Посета још није ни била, него да тек предстоји. Неки високи разум послао нам је на Земљу контејнере са примерцима своје материјалне културе. Од нас се очекује да проучимо те примерке, направимо технолошки скок и пошаљемо им одговор који ће значити да смо спремни за контакт. Да ли вам се ово више свиђа?

— То је већ много боље — одговорио је Нунан. — Значи да и међу научницима има пристојних људи.

— А може и овако: Посета се стварно догодила, само што се, нипошто, још није завршила. Ми се фактички сада налазимо у стању контакта, само што то не знамо. Дошљаци су се угнездили у зонама и пажљиво нас проучавају, истовремено нас припремајући за «неумољива чудеса будућности».

— Е, то бих могао да схватим! — рекао је Нунан. — То би могло лепо да објасни тајанствена кретања у старој фабрици. Док ваша теорија о излету то не може да објасни.

— А што да не? — успротивио се Валентин. — Па зар није могло неко дете да заборави на ливади играчку на навијање?

— Маните се те приче! — одлучно је рекао Нунан. — Каква играчка, кад се цела фабрика тресе...

Уосталом, могла је за њих и бити играчка. Хоћете ли пиво? Розалија! Два пива господи ксонолозима!... Ипак је пријатно поразговарати са вама — рекао је Валентину. — Просто једно прочишћење мозга, као да су ми енглеске соли сипали под лобању. А онако: радиш, радиш — а зашто, каква корист од свега тога, чему све то води...

Стигло је пиво. Нунан је отпио гледајући поврх пене како Валентин са изразом гадљиве сумњичавости гледа у своју чашу.

— Шта, не волите пиво? — упитао је, облизујући усне.

— Па ја, у ствари, не пијем — неодлучно је рекао Валентин.

— Озибљно? — зачудио се Нунан.

— Ах, до ђавола! — рекао је Валентин и одлучно одмакао чашу. — Наручите ми боље коњак, кад је већ тако — рекао је.

— Розалија! — одмах је викнуо орасположени Нунан.

Кад је донет коњак, он рече:

— Ипак то није то. Да се и не говори о вашем пикнику — то је уопште свињарија — али чак ни верзија о прелудијуму за контакт није у реду. Разумео бих «наруквице», «пуне» и «празне кутије»... али зашто «вештичје пихтије»? Зашто «ветрометина», па оне грозне пахуље...

— Извините — рекао је Валентин, узимајући кришку лимуна. — Не разумем вашу терминологију.

Какве ветрометине и пахуље?

Нунан се насмејао.

— Локални називи — објаснио је. — Радни жаргон сталкера. «Ветрометине» су области повишене гравитације.

— А, гравиконцентрати... Усмерена гравитација. О томе бих могао са вама да поразговарам са задовољством, али ви ништа нећете схватити.