Пикник поред пута

— Добро — рекао је. — Бог с вама и вашим излетима. То се мене не тиче. Али да знаш: Лешинар добија робу, а то ме се већ тиче, друшкане. То ми не можемо оставити тако. Тражи, Кошчати, тражи, или ћу те шкартирати. Одакле му роба, ко му доноси — сазнај тачно и понуди двадесет посто више него он.

Јасно?

— Јасно, шефе! — Кошчати је такође одмах устао и стајао у ставу мирно. На окрвављеној њушци — оданост.

— Ма мрдни се! Мућни мало главом, животињо! — продерао се одједном Нунан и изишао.

У холу за шанком Нунан је без журбе испио свој аперитив, попричао са Мадам о паду морала, наговестио да ће ускоро проширити овај посао и, спустивши глас ради веће важности, предложио шта да се уради са Бенијем: остарио је, оглувео, реакција му је спора, не стиже као пре... Било је већ шест сати, био је гладан, али мозгом му се све вртела, сврдлала чудна мисао која није била ни са чим спојива и истовремено је много тога могла да објасни. Уосталом, и овако се којешта разјаснило, спао је са овог случаја вео мистерије, остала је само љутња на себе што није раније помислио на такву могућност, али није то било главно, главна је била она идеја која му није давала мира.

Опростивши се од Мадам и стегнувши руку Бенију, Нунан се одвезао право у «Боржч».

Невоља је у томе, мислио је, што ми просто не примећујемо како пролазе године. Тачније, како се све мења. Ми знамо да се све мења, од детињства нас уче да се све мења, много пута смо видели сопственим очима како се све мења, и у исто време потпуно смо неспособни да уловимо онај тренутак када се догађа промена, или тражимо промену на погрешном месту. Ево, већ су се појавили нови сталкери опремљени кибернетиком. Стари сталкер је био прљав и мрачан човек који је са животињском упорношћу, милиметар по милиметар, пузао кроз Зону тражећи своје благо. А нови сталкер је кицош са краватом, инжењер, седи негде километар од Зоне, у устима му цигарета, поред руке чаша са пићем, седи тако и гледа у екран. Господин са платом. Сасвим логична слика. Толико логична да остале могућности ни не падају на памет. А има их — «недељна школа», на пример.

И одједном, рекло би се — из чистог мира, обузе га очајање. Све је то било узалудно. Боже мој, помислио је, па то што ми радимо ништа не вреди! Не можемо их зауставити, не можемо ништа!

Ништа не може да задржи ту бујицу, помислио је са ужасом. И не зато, што ми лоше радимо, или што су они лукавији и паметнији од нас. Једноставно, такав нам је свет. И такав је човек у том свету. Да није било Посете — било би нешто друго. Свиња ће већ наћи блато да се уваља у њега...

У «Боржчу» је било много света и пријатно је мирисало. «Боржч» се такође много изменио — ни плесача, ни пијанки. Ималин више не навраћа овамо. Редрик Шухарт је, можда, завукао овамо свој рошави нос, намрштио се и отишао. Ернест је још увек у затвору, посао води његова жена. Дошла је на своје: солидни стални гости, читав Институт долази овамо на ручак, па и старији официри — пријатни сепареи, добра и не скупа јела, најбоље пиво. Сасвим угодан ресторанчић.

У једном од сепареа Нунан угледа Валентина Пилмана. Нобеловац је седео за шољом кафе и читао часопис пресавијен напола. Нунан је пришао.

— Могу ли да вам се придружим? — упитао је.

Валентин је подигао своје црне наочаре у правцу Нунана.

— А! — рекао је — Изволите.

— Само да оперем руке — рекао је Нунан, сетивши се оног чира.

Он је овде био стари гост и, када се вратио и сео преко пута Валентина, на столу је већ био мали мангал са шураскоом који се димио и висока чаша са пивом — ни хладним, ни топлим, баш онаквим какво је он волео. Валентин је спустио часопис и сркнуо кафу.

— Слушајте, Валентине — рекао је Нунан, режући парче меса — шта ви мислите, како ће се све ово завршити?

— На шта мислите?

— Па ово — Посета, Зоне, сталкери, војно-индустријски комплекси... Како би се све то могло завршити?

Валентин је дуго гледао у њега слепим црним стаклима. Онда је упалио цигарету и рекао:

— За кога конкретно?

— Па, рецимо, за наш део планете.

— Зависи од тога, хоћемо ли имати среће или не — рекао је Валентин. — Ми сад већ знамо да је у нашем делу планете Посета прошла без озбиљнијих последица. Наравно, није искључено да ћемо, вадећи насумице кестење из те ватре, једном извући нешто такво због чега ће живот не само овде код нас, него и на целој планети постати немогућ. Онда нећемо имати среће. Али такве опасности су увек претиле човечанству. — Растерао је дувански дим дланом и осмехнуо се. — Видите, ја сам одавно престао да на човечанство гледам као на целину. Човечанство у целини је сувише стационаран систем, ничим се не може озбиљније потрести.

— Мислите? — разочарано је рекао Нунан. — Па, можда је и тако.

— Реците поштено, Ричарде — очигледно се забављајући, почео је Валентин — шта се за вас, као пословног човека, променило после Посете? Ево, сазнали сте да у свемиру постоји барем још једна разумна цивилизација осим људске. И шта с тим?