Пикник поред пута

Нунан је устао, смушено климнуо профилу господина Лемхена и, настављајући да брише марамицом ознојено чело, изишао у пријемну. Црномањасти младић је пушио и замишљено гледао у утробу размонтиране електронске машине. На тренутак је погледао према Нунану, али поглед му је био празан, окренут унутра.

Ричард Нунан је набио шешир на главу, узео мантил под руку и кренуо напоље. Овакво нешто ми се још у животу није десило — конфузно је мислио. Ма замисли само — Носоња Бен-Халеви! Већ је стигао и надимак да заради... Кад? Такав клинац, слине му цуре... Не, не, све то није то... Ах, ти, ђубре безного! Лешинару! Како си ме сад удесио! Како си ме попишао по глави!... Али како је то могуће?

То просто није могуће. Баш као онда, у Сингапуру — њушком о сто, потиљком о зид...

Ушао је у ауто и неко време, као у бунилу, пипао руком по табли тражећи кључ за паљење. Са шешира му је текла вода на колена, он га је скинуо и, не гледајући, бацио назад. Пљусак је обливао предње стакло и Нунану се све некако чинило да баш због те кише не може да смисли шта даље треба да ради. Најзад се тргнуо и ударио се песницом по ћели. Помогло је. Одмах се досетио да кључа за паљење нема и не може бити, него да му је у џепу «етак». Вечни акумулатор. И треба да га извадиш из џепа, идиоте, и да га убациш у акумулаторско лежиште, и онда ћеш барем моћи да се одвезеш некуд што даље од ове зграде, где га кроз прозор сигурно прати она стара мрцина...

Нунанова рука са «етаком» је застала на пола пута. Тако. Барем знам од кога треба да почнем. Од њега ћу и почети, и то како! Нико никад ни од кога није почео онако како ћу ја сад почети од њега. И то са задовољством. Укључио је брисаче и потерао ауто низ булевар, готово никог не видећи пред собом и полако се смирујући. Нема везе. Па нека је и као у Сингапуру. На крају се и у Сингапуру све завршило добро... Можеш мислити, једанпут њушком о сто! Могло је бити и горе. Могло је бити не њушком и не о сто, већ о нешто са ексерима. Добро, нећемо се замарати тиме. Где је тај мој бар? Ништа се не види... Аха, ево га.

Време није било оно право, али бар «Пет минута» купао се у светлу као «Метропол». Отресајући се као пас на обали, Ричард Нунан је ушао у јарко осветљени хол прожет мирисима дувана, парфема и укислог шампањца. Стари Бени, још увек без ливреје, седео је за шанком укосо од улаза и нешто јео, држећи виљушку у руци. Испред њега се својим огромним стасом уздизала међу празним флашама Мадам и посматрала га како једе. У бару још нису поспремили од синоћ. Кад је Нунан ушао, Мадам је одмах окренула према њему широко лице под дебелим слојем шминке. Лице јој је у први мах било незадовољно, али се одмах развукло у професионални осмех.

— Охо! — узвикнула је дубоким гласом. — Па то је господин Нунан лично! Јесте ли се зажелели девојака?

Бени је мирно јео даље; био је глув као топ.

— Здраво, стара моја! — рекао је Нунан, пришавши. — Шта ће ми девојке, кад је преда мном права жена!

Бени га је најзад приметио. Страшно лице, све у плавим и црвеним ожиљцима, с муком се искосило у осмех.

— Здраво, газда! — рекао је мукло. — Јесте ли свратили да се осушите?

Нунан му се осмехнуо у одговор и махнуо руком. Није волео да разговара са Бенијем:

све време морао је да виче.

— Где је мој управник, децо? — упитао је.

— У својој канцеларији — одговорила је Мадам. — Сутра је дан за плаћање пореза.

— Ух, ти порези! — рекао је Нунан. — Мадам, молим да ми се спреми моје омиљено, брзо ћу се вратити.

Бешумно газећи по дебелом синтетичком тепиху прошао је поред сепареа заклоњених завесама — на зиду поред сваког сепареа стајала је слика неког цвета — скренуо у невидљиви угао и без куцања отворио врата обложена кожом.

Каћуша Кошчати седео је за столом и разгледао помоћу огледалца злослутни чир на носу.

Видело се: боли њега што сутра мора да плаћа порез. На потпуно празном столу пред њим стајала је бочица са живином машћу и чаша са прозирним напитком. Каћуша Кошчати подигао је очи наливене крвљу и скочио, испустивши огледалце. Не говорећи ни речи, Нунан је сео у фотељу преко пута, неко време ћутке посматрао хуљу и слушао како овај мрмља нешто без везе о проклетој киши и реуматизму. Онда је рекао:

— Закључај врата, пријатељу.

Кошчати је, ступајући као да има равне табане, брзо отишао до врата, окренуо кључ и вратио се до стола. Као нека чупава планина дизао се над Нунаном и одано гледао у њега. А и Нунан је њега гледао, шкиљећи. Одједном се сетио, да је право име Каћуше Кошчатог — Рафаел. Кошчатим су га прозвали због огромних кошчатих шака, плавкасто-црвених и голих, које су штрчале из маљавих чланака као из манжета. А надимак Каћуша он је дао сам себи уверен да је то традиционално име монголских царева. Рафаел. Па лепо, Рафаеле, да почнемо.

— Како иде посао? — упитао је пријатељски.

— Све је у реду, шефе — брзо је одговорио Кошчати Рафаел.

— Јеси ли средио у командатури онај случај?

— Потрошио сам сто педесет, али сви су задовољни.

— Тих сто педесет иде на твој рачун — рекао је Нунан. — Сам си крив, пријатељу. Требало је да пазиш.