Пикник поред пута

Пљусак је почео нагло, изненада, као да је неко на небу оборио ведро са водом. Асфалт је постао клизав и ауто се занео у кривини. Нунан је смањио брзину и укључио брисаче. Дакле, рапорт је поднет. Сада ће да нас хвале. Одлично, ја сам за. Ја баш волим кад ме хвале. Нарочито кад ме преко воље хвали сам господин Лемхен. Чудна ствар, зашто нам се толико свиђа кад нас хвале? Похвала није новац. Можда је у питању слава? Али где може бити славе у нашем послу? «Прославио се, сад за њега знају тројица.» Добро, у овом случају четворица, ако се рачуна Бејлис. Како је човек смешно биће!... Можда ми волимо похвалу као такву. Као деца сладолед. Што је баш глупо. Како се ја могу уздићи у сопственим очима? Зар ја не знам себе? Старог дебељака Ричарда Х. Нунана? Узгред, шта беше оно «Х»? Ето ти га на! Немам ни кога да питам... Нећу ваљда питати Лемхена... а, сетио сам се! Херберт. Ричард Херберт Нунан. Ала лије!

Скренуо је на Централни проспект и одједном помислио: како је порастао наш градић за последњих неколико година! Какве су небодере подигли... Ево још један граде. У шта ли се претвара овај град? Забавни парк, најбољи џез оркестар на свету, ноћни клубови и тако даље — све за наш врли гарнизон и за наше неустрашиве туристе, нарочито оне са дубљим џепом, и за племените витезове науке... Само је периферија још више опустела.

Да, волео бих да знам, како ће се све ово завршити. А међутим, пре десет година сам био сигуран да знам како ће да се заврши. Непробојне границе. Мртав појас ширине педесет километара око Зоне. Војници и научници, и више никог. Рак-рана на телу планете под тоталном блокадом... И нисам само ја тако мислио; сви су тако мислили. Какви су прописи предлагани... А сад већ нико и не зна, како се та општа чврста решеност истопила и ишчезла. «С једне стране, не може се порећи да... А с друге стране, не може се ни превидети да...» Али вероватно је почело кад су сталкери изнели из Зоне прве «етаке». Батерије... Да, мора бити да је тако почело. Нарочито кад је откривено да се они размножавају. Испало је да рак-рана није тако страшна, да и није рана уопште, већ да је пре ризница... А сад више нико и не зна шта је — рак-рана, ризница, ђавоља саблазан, Пандорина кутија, ђаволи или анђели...

Важно је да се полако експлоатише. Двадесет година се муче, потрошили су милијарде, а нису успели да изиђу на крај са организованим крађама. Свако има свој мали бизнис, а учене главе важно саопштавају: с једне стране не може се порећи, а с друге стране не може се превидети да објекат тај и тај, будући озрачен рентгенским зрацима под углом од осамнаест степени, излучује квазитермичке електроне под углом од двадесет два степена... Ма нек’ иду они у... Свеједно нећу доживети да видим како ће се завршити.

Ауто је пролазио поред куће Лешинара Барбриџа. У свим собама је због олујног сумрака горело светло и видело се како се у прозорима на спрату, у собама лепотице Дине, крећу парови у игри.

Или су почели рано јутрос, или још нису завршили одјуче. Таква се мода проширила градом — забаве трају данима. Подигли смо јаку омладину, издржљиву и упорну у својим намерама...

Нунан је зауставио аутомобил пред неугледном зградом са неприметним натписом: «Правна канцеларија Корш, Корш и Сајмак». Извадио је «етак» и ставио га у џеп, опет пребацио мантил преко главе, узео шешир и утрчао у улаз — поред вратара задубљеног у новине, уз степениште са излизаним тепихом, залупао је потпетицама по мрачном ходнику на спрату прожетом специфичним мирисом чију природу је он својевремено узалудно покушавао да разјасни, отворио врата на крају ходника и ушао у пријемну канцеларију. На месту секретарице седео је непознати црномањасти младић и копао по утроби некакве компликоване електронске апаратуре постављене на месту писаће машине. Ричард Нунан је окачио мантил и шешир на вешалицу, обема рукама загладио остатке косе изнад ушију и упитно погледао младића. Овај је климнуо и Нунан отвори врата од кабинета.

Господин Лемхен је с напором устао из велике кожне фотеље поред прозора са завесом.

Четвртасто генералско лице му се наборало, што је означавало или поздравну гримасу, или незадовољство због лошег времена. А можда се само обуздавао да не кине.

— А, стигли сте — отегнуто је рекао. — Слободно уђите, седите.

Нунан је потражио погледом где да седне, али није било ничег осим обичне дрвене столице са равним наслоном за леђа. Онда је сео на ивицу стола. Добро расположење га је помало почело напуштати а да још није био свестан зашто. Онда му одједном постаде јасно да га нису звали због хваљења. Пре ће бити супротно. Дан гнева, филозофски је помислио и припремио се за најгоре.

— Запалите — понудио га је господин Лемхен, опет седајући у фотељу.

— Хвала, не пушим.

Господин Лемхен је климнуо са таквим изразом лица као да су се потврдиле његове најгоре слутње, спојио пред лицем врхове прстију обеју руку и неко време пажљиво гледао у њих.

— Можда данас ипак нећемо разматрати правна питања у вези са фирмом «Мицубиши денши»? — најзад је рекао.